У Четврту недељу Великог поста, када Црква слави спомен Преподобног Јована Лествичника, једног од највећих учитеља монаштва, освештан је обновљени конак Дохија.
Конаци Дохија и Игуменарија обухваћени су последњом фазом обнове изгорелог дела манастира. Страдали су у разорном пожару 2004. године.
Дохија је грађена крајем 13. и почетком 14. века, као и у 17. веку. Конак је пре пожара имао пет етажа и у њему се налазила манастирска пекара, затим складишта хране (по грчкој речи за магацин хране овај објекат је и добио име Дохија) и монашке келије.
Основна намена реконструисаног конака је смештај монаха и броји 14 монашких келија. Предвиђена је и келија за боравак лекара током редовних дежурстава у манастиру – келија за болеснике (монахе или поклонике) са лакшим здравственим тегобама, као и посебна келија за смештај гостију са инвалидитетом у приземљу.
У доњој зони Дохије налази се вешерница за прање постељине монаха и гостију, као и остава за потребе амбуланте (смештај медицинске опреме и лекова).
Подрумски део још увек није у потпуности завршен. План је да се у наредном периоду овде уреди изложбени простор са поставком предмета који нису изложени у Ризници.
Игуман Методије је, беседећи за трпезом, заблагодарио хиландарској Игуманији Богородици Тројеручици и свим хиландарским Светим ктиторима: Симеону, Сави, краљу Милутину и другима, као и данас слављеном Преп. Јовану Лествичнику, због њиховог молитвеног покрова над Хиландаром и подухватом Обнове од пожара. Посебно је истакао да се Хиландар не обнавља средствима из програма Европске уније, већ су српски народ и држава Србија, од почетка Обнове њени највећи донатори.
У осмoвековној хиландарској историји, и наше поколење имало је прилику да потврди чињеницу да је Хиландар највећа српска светиња. Ту прилику смо и искористили. Захвалио је мајсторима и инжењерима који су најзаслужнији за све што је до сада урађено (неки од њих су се у међувремену упокојили и братство их помиње у молитвама). Такође, истакао је и немерљиву улогу Задужбине Светог манастира Хиландара.
„Наша духовна обавеза је да их увек помињемо у нашим молитвама, као и све оне који су на разне начине помагали: путем новчаних прилога, донацијама у грађевинском материјалу или слањем мајстора, који су обављали различите послове у оквиру Обнове. Било je разних донатора – оних имућних, који су били у могућности да дарују веће своте, али морамо да поменемо и оне наше баке, које би у кесици, по некоме од поклоника, послале уз пар чарапа 200-500 динара и писамце, дрхтавом руком исписано, у коме се обраћају ‘хиландарској браћи’ уз тражење опроштаја, јер ‘грешна бака та и та’ није у могућности да на бољи начин помогне обнову изгорелих конака”.
„Народна изрека каже да се у манастиру послови никад не завршавају. Остао је још један конак, од оних који су изгорели 2004. године, а чија се обнова ускоро завршава, али испред нас су још неки озбиљни и захтевни грађевински подухвати.
Обнављајући Хиландар, да духовно и себе обнављамо, па као што се радујемо када се усељавамо у нове келије, тако да нас Господ удостоји вечне радости и насеља у Небеским становима”.
Фото: монах Милутин Хиландарац
