Манастири
Садржај:
Манастир Велика Лавра
Велика Лавра налази се на крајњем југу атонског полуострва. Она се може сматрати мајком светогорских манастира, како у погледу органиизације, тако и у погледу неимарских решења. Његовим настанком настале су и велике општежитељне заједнице монаха.
Оснивач Велике Лавре био је Атанасије светогорац уз обилату материјалну помоћ цара нићифора фоке. Од почетка је атанасијева заједница била устројена као општежитељна заједница, док се манастир састајао од низа повезаних келија – што и јесте право значење речи „лавра”. Атанасије светогорац дао је типик манастира 970.р., а коначни облик дао му је у свом завештењу. Овај велики човек умро је 1004.Год. Пошто се на њега обрушило кубе изнад олтара док је радио на проширењу цркве. Манастир у градитељском смислу изгледа величанствено. Улазни ходник пресецају три капије. Унутра се налази велики комплекс зграда оивичен зидинама. Главна црква Велике Лавре је најстарији католикон на Светој Гори. Храм је подигао атанасије 963. год. У једном од параклиса налазе се два изузетна манастирска блага: гвоздено жезло којим је свети атанасије ударио у стену и отворио извор воде и гвоздени крст тежак четири килограма који је он носио око врата на богослужењима.
Ризница Велике Лавре крије изузетна блага. Ту се чува Далматика (врста плашта) Нићифора Фоке, његова круна и једно јеванђеље које је овај цар са својеручном посветом поклонио Атанасију.
Скитове и келије који припадају Великој Лаври насељава више од три стотине монаха. У околини манастира има двадесет параклиса и пет монашких станишта. Скит светог јована крститеља основао је сам Атанасије, док се у другом, светих арханђеља налази гроб великог музичара јована кукузелиса који је обогатио црквену музику новим мелодијским линијама и нотацијом. У данашње време лавру настањује близу 60 монаха.
Икона пресвете Богородице Кукузелисе налази се у Великој Лаври. Знаменити византијски химнограф Јован Кукузел, по коме је ова чудотворна икона добила име, вукао је порекло из сиромашне бугарске породице. Надимак Кукузељ добио је још у школи од својих вршњака. Отхранила га је и васпитала самохрана мајка (пошто је доста рано остала удовица), па би мали јован на питање које му је омиљено јело, увек одговарао: “кукија и зеље”. Тако је потоњи песник и велики слаткопојац добио надимак Kукузељ.
Јован Кукузељ рођен је у Драчу у XII веку. Похађао је цариградску царску школу, где је захваљујући свом звонком гласу, природној лепоти и надарености придобио благонаклоност самога цара комнена и читавог двора. За кратко време он је надмашио своје вршњаке у учењу и најзад постао једини дворски појац. Када се дакле овај љубитељ девствености Jован бејаше уморио од царских величина, и када мишљаше о напуштању двора, дође у цариград неким послом игуман велике лавре са свете горе атонске. Угледавши по божијем благовољењу старца, Јовану срце поскочи од радости и толико га са радошћу и благошћу заволи, да му открије своје мисли и одлуку, тражећи од њега савет. Стари игуман не само да је похвалио младићеву одлуку, него му је дао и благослов.
Тако Jован скоро одмах по старчевом одласку из Цариграда кришом напусти двор и ушавши као странац на свету гору, стигне пред капију велике лавре. На вратарево питање ко је, одакле долази и шта жели, јован одговори да је човек сељак, пастир, и да жели да постане монах. Вратар му каже да је млад, а он му са смирењем одговори: “благо човеку који носи јарам свој од младости своје”, усрдно га замоливши да га најави настојатељу. Вратар му учини по вољи, обавестивши игумана и братију о његовом доласку. Братија се ваистину обрадују, јер потребоваху једног таквог човека да води бригу о јарцима. И тако игуман прими Jована и приброји га братији манастира, начинивши га монахом. Да му послушање да чува у брду манастирске јарце.
Тако Jованово време протицаше у миру, неисказаној радости и задовољству. Једног дана он сеђаше чувајући своје стадо, обузет мислима о свом пређашњем животу. Срце му бејаше испуњено осећањем захвалности према богу и његовој пречистој мајци због његовог благог промисла. Мислећи да нема никога у тој пустињи и да га нико не чује, он почне по свом обичају певати божанствене химне и његов ангелски глас разлегне се по околним брдима, винувши се у мелодичним одјецима под пусте врхове атона. Задуго он појаше скрушеног срца и испуњем духовном радошћу, не видећи и не знајући да га један пустињак слуша, сакривен у оближњој каменој пећини на месту стрмом и скоро непроходном. Јованова песма толико дирне у срце оног великог тиховњака, да му ударе сузе на очи и у његовој скрушеној души роди се неко умиљеније и радост, те док јован појаше, старац без престанка посматраше дивећи се и чудећи откуда у пустињи такав ангелски глас и такав врхунски музичар. И јарци бејаху престали да пасу поведени хармоничном мелодијом свог пастира, па се тиховњак зачуди како и саме бесловесне животиње стајаху непомичне око свог пастира, обузете и очаране његовим ангелским гласом. Отишавши право у лавру тиховњак обавести игумана о чудесном пастиру и о његовом слаткопјенију. Они позову Јована из пустиње и игуман га стане грдити тражећи од њега да му открије своје право порекло. И тада им јован неизбежно исприча како је био царев музичар и први слаткопојац. Измоливши поново са смирењем и многим сузама исто послушање, јован се повуче у пустињу. Игуман међутим, у страху да цар не дозна нешто о томе, ипак одлучи да оде у Цариград и ставши пред цара, рече му: “милостив буди слуги своме, царе”, припадајући царевим ногама, “у име бога који жели спасење за све и за сва, молим ти се да саслушаш очински захтев и да га испуниш, испунио бог добрима твоје жеље и захтеве!” Изненађен старчевим дубоким смирењем и послушањем, цар га подигне и благо запита говорећи: “шта желиш од мене, оче?” “опрости ми, царе, ако будем смео пред твојим величанством, мој захтев је ништаван за остварење, теби је то веома лако, јер ништа друго није потребно до једна твоја реч. А његово испуњење донеће радост и утеху и самим анђелима, и добро мојој лаври.” “говори шта искаш – рече цар орасположен. Шта год пожелиш учинићу ти.” “царева реч је света – одговори са смирењем игуман – и не ваља је газити.” “тако је, оче, тако је – потврди цар дирнут старчевом простотом. Говори дакле, кажи шта желиш.” “подај нам, рече игуман, једног од својих поданика, који жуди за вечним спасењем својим, и нека се моли за твоје царство. Само то желим и ништа друго”, рече игуман и заћута. “нека ти буде по вољи, одговори весело цар. Ко је тај и где је?” “код нас је, рече узнемирено старац, и то са ангелском схимом, а зове се Јован Кукузељ.” “Кукузељ?!” Пресече се цар, проливши сузе низ образе. Онда му игуман исприча све о Јовану, и цар слушаше сваку реч са великом пажњом. Најзад узвикну дирнут: “жалим мог јединог појца! Жалим мог јована! Али, пошто се већ постригао, ваља издржати! Јер, спасење душе је изнад свега. Нека се дакле моли и за моје спасење и за моје царство.” Чувши ово, старац прослави бога и благослови свог милостивог цара, те се радостан врати назад у лавру.
Од тада дакле Јован живљаше у миру, подигавши себи келију са параклисом посвећеним архангелима и тихујући у њој шест дана у недељи, док недељом и осталим празницима долажаше у саборни храм, где стојећи за десном певницом скрушено појаше заједно са осталим појцима. Једног дана, у суботу акатиста, отпојавши празничне химне, он се спусти после бденија у стасидију преко пута богородичине иконе пред којом се читаху икоси, да мало отпочине. Заспавши на тренутак, он чу тихи глас како му говори: “радуј се јоване!” И угледа пред собом богородицу како сија у небеској светлости. “ти ми певај – настави богородица – и ја те нећу напустити”. И предавши му један златник, ишчезе. Дошавши себи, јован препун неизмерне радости виде крај себе новчић и сузе радости потекоше низ његово исушено лице. Он захвали и прослави веома небеску царицу за овај неисказани дар и благовољеније и милост. А онај новчић братија окаче на ту богородичину свету икону, која начини велика чуда, и не само икона, него и сам новчић. Од тада Јован још више ревноваше на свом послушању, појући благочестиво и скрушено, те му се од многог стајања, бденија, што у његовој келији што са братијом, ноге почну распадати и јеђаху га црви. Но, опет му се кроз неко време у сну јави богородица рекавши: “од сада буди здрав!” И он сместа оздрави, а ране и болови ишчезнуше. Због тога се Јован из захвалности до краја живота предао великим и натприродним подвизима, те се толико умом просветлио, да се удостојио и да предвиди час своје блажене кончине. Ова богородичина икона налази се у параклису подигнутом близу манастирске капије, на месту на коме по обичају стоји богородичина икона, и пред њом непрестано горе три кандила.
Главна манастирска црква, католикон, у основи има развијени грчки крст, са четири стуба, који носе кубе највећег пречника на светој гори – 6,25 метара. Првобитно је била посвећена богојављењу, а потом спомену на св. Атанасија који се слави 5/18. Јула. Лаврин католикон је постао узор каснијим светогорским црквама. Атанасије је такође написао и манастирски типик, који је коначан облик добио у његовом завештању. Овај најпознатији светогорац је страдао 1004. Године, приликом проширења главне цркве, када се на њега и неколико монаха зидара обрушило незавршено кубе. Његове мошти су похрањене у мермерни гроб у параклису четрдесет мученика, с леве стране унутрашње припрате католикона, изнад којег стално гори седам кандила у параклису су и две драгоцене иконе: христа и богородице надзорнице. Параклис са десне стране је посвећен св. Николи, има дрвени иконостас и украшен је руком сликара франгоса кателаноса. Фреске у главној цркви датирају из 1535. Године, дело су теофана критског, а финансирао их је митрополит неофит из верије. Постале су узором за украшавање главних цркава у свим атонским манастирима. Нарочито се истичу призори распећа (са елгрековски издуженом фигуром христа), успење богородице и подизање крста. Мермерни иконостас је из 1887. године али су иконе на њему старе, пре свега, две са мотивима дванаест празника, крштење Христово и успење, које су стајале на првобитном иконостасу.
Дар цара Василија
Међу посебне манастирске драгоцености убрајају се три честице часног крста, десна рука јована златоустог и лобање св. Јевстатија и светог михаила из синаде, дар цара Василија II и његовог брата Kонстантина VIII.
Сем параклиса (малих цркава) у унутрашњој припрати, лавра има још 16 параклиса у зградама конака и три у пространој порти. Први је посвећен оснивачу атанасију – чува гвоздено жезло којим је потоњи светитељ ударио у стену и отворио извор воде (агиазма св. Атанасија на путу према Kаракалу) и гвоздени крст тежак четири килограма који је он носио око врата на богослужењима, а који се данас ставља новим монасима приликом пострига.
Портрети Солона, Питагоре и Платона
Издвајају се представе тајне вечере у апсиди, 24 строфе акатиста (химне богородици), првог васељенског сабора, лозе јесејеве и портрети грчких мудраца и писаца: Филона, Клеанта, Солона, Питагоре, Сократа, Галена, Платона и Плутарха, као и оне у којој подвижник сисоје, пред гробом александра великог, размишља о пролазности земаљске славе.
Лаврина ризница и библиотека, такође, обилују драгоценим предметима (далматика и круна никифора фоке, јеванђеље украшено драгуљима са никифоровом својеручном посветом атанасију, око 2550 рукописних кодекса, близу 500 на пергаменту и 50 свитака). Најстарији, препис новог завета, је из vi века, писан мајускулом, али је знатно растурен, 33 листа су у разним библиотекама (кијев, петроград, москва, париз, торино); рукопис омега 75 из XII века садржи Диоскоридову „ботанику“, с мноштвом слика биљака, дрвећа и животиња, бета 100 из XIII века тумачења књиге о јову, бета 26 новозаветни текст са микроскописким минијатурама. У манастирској архиви чувају се златопечатне повеље, царски укази и слични документи, између осталих и српских владара (цара душана, кнеза лазара). У лаври су гробови цариградских патријараха Антима II, Дионисија III Вардалиса и Јеремије III, који су прогнани овде нашли утичиште и скончали. Лавра је од почетка имала статус царског манастира и уживала владарске привилегије. Пролазила је кроз периоде процвата и великих криза, али је одувек држала прво место у светогорској хијерархији. Када јој се прилази из даљине, нарочито из атонске пустиње, она изгледа као мали град, опасан бедемима и одбрамбеним кулама.
Келије са 300 монаха
Од петнаест кула, најстарија је и најзначајнија Цимискијева, на југозападном углу бедема недалеко од улаза.
Скитови и келије – велика лавра поседује највећи број скитова и келија, у којима живи три стотине монаха. Поред три скита – часног претече, Кавсокаливије (Свете Тројице) и свете ане – ту су монашка станишта милопотам (које је основао сам атанасије), Морфино, Провата, Керасија, Свети Василије, Катунакија (где је славна данилејска келија), мала света Ана, келија св. Нила, каруља -„симбол светогорске пустиње“, место названо по чекрцима (грч. „карули“) које су некада постављали становници келија најближих мору и ужадима спуштали корпе до лађа које су туда пролазиле да би им морнари дали нешто од хране… Лаврини скитови и келије расути су по читавом јужном подручју атона, од милопотама (на филотејском земљишту) и провате на источној до свете Ане на западној страни. Милопотам се налази на живописном рту, окружен виноградима а вино из ове келије може се купити у радњама кареје, луке дафни и урануполиса. Прича се да је у овом некадашњем скиту калуђерима једино било дупуштено да једу голубије месо и пију кравље млеко. Турци су га разорили 1520. Ова келија је пружила уточиште прогнаним патријарсима григорију v и јоакиму iii. У провати вреди доћи у келију светог андреје, поред које води пречица за лаку скит, и Светог Ђорђа, чији је параклис украшен фрескама.
Манастир Ватопед
Манастир Ватопед налази се на североисточној обали Свете Горе, на месту античког градића Тисоса. Место је изванредно сликовито, двадесетак метара изнад површине мора. По предању, оснивач манастира био је цар Константин велики, а обновитељ цар Теодосије у знак захвалности за чудесно спасење његовог сина Aркадија. Дечак је, према легенди настрадао у бродолому, али га је богородица спасла, па је нађен на жалу у близини некаквог грмља. На грчком се грм каже ватос, а дете паиди, те је манастир подигнут у спомен на тај догађај, и добио назив Ватопед. Основан је између 972. И 985. године. У мономаховом типику из 1045. Године потпис игумана ватопеда је на трећем месту, после прота и игумана Велике Лавре. Још од тога доба Ватопед је један од најугледнијих манастира на Светој Гори.
Крајем 12. Века у Ватопед су дошли српски калуђери висока рода, Растко/ Растислав Немањић и његов отац, велики жупан Стефан Немања, у монаштву Сава и Симеон. Они су својим прилозима омогућили значајно проширење ватопеда, и од тога доба, па све до данашњих дана између Ватопеда и Хиландара постоје посебно блиске везе. То се, између осталог, види и у обичају да на празник једног манастира главну службу води игуман оног другог манастира. Том приликом се главни служећи (игуман ватопеда, односно хиландара) свечано дочекује на манастирској капији где му се уручује игуманско жезло са бројаницама од ћилибара. У сам манастир улази се данас кроз широк и висок ходник изнад кога је смештен параклис. Главна манастирска црква, посвећена благовестима, подигнута је око 985.године. Капела ризе пресвете Богородице названа је тако према реликвији добијеној на поклон од српског кнеза Лазара. Ватопед располаже буквално небројеним драгоценостима које се чувају на више места – у олтару, у ризници и у више за то специјално опремљених просторија. Најважнија блага су: честице часног крста, део трске на којој је распетом христу био понуђен сунђер са сирћетом, као и мошти многих светитеља. Наводимо лобање Григорија Богослова, Андрије критског, Модеста јерусалимског и тело Јефтимија ватопеђанина. Пет икона имају нарочит историјски значај: две мале иконе Христа и Богородице које су припадале царици Теодори; мозаичка икона распећа на дрвеној подлози; мозаик који приказује свету ану са Богородицом као дететом; икона светог Ђорђа у Ахату, такође из Х века. Манастирски архив обилује документима који се односе на историју ватопеда. Ватопед поседује велики број метоха, скитова и келија, од којих су од изузетног значаја светоандрејски скит и скит светог Димитрија. У манастиру данас живи преко 50 монаха.
Богородица “Парамитја” се налази у манастиру Ватопед. Ова најслађа икона је фреска из XIV века. Раније се налазила у десном углу Саборног храма, анакон свог последњег чуда, премештена је у посебан параклис, који се зове Богородица Парамитја. Предање каже: Двадесет првог јануара 1320. године, када је игуман био свети Генадије, пошто је дао кључеве од врата, икона оживела и пресвета Богородица са ње проговорила рекавши: “немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата”! И тада – о чуда твога христе царе – ти који си био у наручју мајке твоје, исусе, затворио си руком њена уста и рекао: “не мати моја, не говори им. Остави нека пострадају како су заслужили, јер су запоставили своје монашке дужности! И тада пресвете богородица са великим материнским дерзновенијем пред сином својим и богом, узе ручицу Христову и одаљи је од уста својих и наклонивши главу своју удесно повика игуману још једном: “немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата”! И још додаде: “и покајте се, јер је син мој и бог мој, гневан на вас”. И понови она ово и по трећи пут: “немојте данас да отварате врата манастирска…” Након ових чудесних речи пресвета богородица и исус постадоше опет као икона, с тим што се сама икона променила тако да на њој и данас богородица држи ручицу христову удаљену од уста својих, а глава јој је наклоњена на десну страну.
Игуман је чуо речи које му је богородица упутила и није отворио капију. Када су пирати видели да се врата не отварају и да су монаси на зидинама и да припремају кључало уље и воду како би се бранили, схватише да су њихове намере познате и отидоше а да нису похарали манастир. Ова икона је нерукотворена пошто је променила свој изглед и добила, благодаћу божијом, онакав какав је данас. Због чудотворног јављања богородичиног и због тога што је на тај начин спасила манастир, ова икона је добила назив “богородица парамитја” тј. Утешитељна. Како говоре они који су ову икону видели и поклонили јој се, божанска сладост њеног лица оснажује и теши сваку душу. Чудо се преко ове иконе догодило још једном – ово се догодило након изградње нове цркве – ради богородичиног дерзновенија да се залаже за опроштај грехова људских заступништвом својим пред сином и богом њеним и да нас тако спасе од праведне осуде због мноштва прегрешења наших. Након што се, дакле, савршило оно чудо, монаси поставише пред иконом кандило које се никада није гасило. Сваког петка савршавали су свету литургију у том параклису богородице парамитје, и свакога дана су тамо појали псалме. Касније су се у овом параклису редовно догађала исцељења. За ову икону се везује и житије преподобног Неофита који је имао велика очекивања од Парамитје. Једном приликом је преподобни одлучио да током једне године остане ван манастира и настанио се у једном метоху у Евији. Тамо га је ухватила велика слабост и он стаде молити пресвету богородицу да га спаси да умре у свом манастиру у покајању. И у тај час он зачу глас богородичин који му рече: “неофите, врати се у свој манастир, и након годину дана бићеш спреман”. Благодарећи пресветој богородици за ово што му је даровала, преподобни рече свом ученику да се припреми за повратак у манастир. Након што је прошло годину дана, пошто се причестио страшним тајнама, пењући се уз степенице према параклису у коме се налазила икона парамитја, он поново зачу њен глас: “Неофите, дошло је време твог одласка”. Након тога преподобни одмах отиде у своју келију, и тамо сабра сво братство, те предаде свој дух у загрљај Богородици.
Манастир Ивирон
На средини североисточне стране полуострва, на месту где се брзи поток улива у море лежи манастир Ивирон. Пронађени остаци сведоче да се на овом месту налазио антички градић Клеонаи. Према светогорском предању, Богородица се, једрећи према Кипру, искрцала управо на овом месту јер је море било немирно. На основу историјских доказа може се тврдити да је манастир ивирон (што значи грузијски) подигнут у последњој четвртини X века. Томе претходи долазак на Свету Гору Јована Иверског и његовог сина Јефтимија. То је први негрчки манастир на Светој Гори. У прво време, манастир је био духовно средиште грузијског народа, ту су превођени бројни грчки текстови на грузијски језик, тако да је Ивирон умногоме допринео културном развоју ове удаљене земље.
Све до средине XIV века манастир је задржао претежно грузијски национални карактер, да би 1357. Године патријарх Калист издао повељу којом Ивирон прелази у грчке руке. Мономаховим типиком Ивирону је додељено треће место у светогорској хијерархији, што се задржало до данашњих дана. Долазећи у манастир посетилац пролази кроз капију и улази у пространу порту. На средини се налази црква са капелом Богородице Портаитисе. Десно од цркве налазе се ризница и библиотека, иза ње су трпезарија и звоник, а сасвим позади кула монументалног изгледа. Читав комплекс окружује одбрамбени зид. Око порте су четвороспратни монашки конаци, а десно од куле налазе се гостинске собе.
Главна црква је изузетно здање, како по размерама, тако и по лепоти. Посвећена је успењу богородичином, завршена је 1030. године, а обновљена 1513. године. На мермерном поду налази се кружни натпис на грчком језику: „поставих стубове ове цркве да се не помере док је света и века. Георгије иверац, монах и утемељитељ.“ Уз бочне зидове унутрашње припрате изграђене су капеле светог николе и арханђела михаила и гаврила. У овом другом парклису чувају се мошти око стотину педесет светитеља. Ту се налазе десна рука Василија великог, лобања Григорија из Нисе и лева нога свете Марине. У ризници се чувају делови оруђа којима су мучили христа, као и честице часног крста. Унутар манастира налази се укупно четрнаест параклиса, од којих се по значају издваја панагије портаитисе, или, мајке божије чуварке Вратница или Вратарница.
Ивирону припада и скит Претече, Јована крститеља, западно од манастира, једанаест мањих станишта у близини манастира, три келије у правцу Филотеја, тринаест у правцу Кареје и десет у самој Кареји. У келији светог Димитрија у Кареји бораве представници манастира у свештеној општини. Манастирско братство броји преко 50 монаха.
Чудотворна икона пресвете богородице Вратарке на чудесан начин доспела је у манастир Ивирон. Ево како се то збило: у деветом веку, за време владавине Теофила иконоборца, дигао се страшни рат против светих икона и сви православни који су се клањали иконама и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване из светих храмова и спаљиване. У то време у области Никеје живела је једна богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Ова чудотворна икона, која ће се на доиста невероватан и чудесан начин нешто касније наћи на обалама Атона, налазила се у њеном поседу. Та врлинска удовица је изразито волела и веома поштовала ову свету икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову Свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве. Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви се сагласе да сачекају. Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом пресвете богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу и заливајући земљу својим топлим сузама. Потом благочестиво и са великим страхом она изнесе икону на обалу и тамо се опет са молитвеним умиљенијем обрати небеској царици: “госпођо света, ти као мати божја имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гњева, и своју икону сачувати од потапања у мору!” Изговоривши ове речи, она спусти икону у море. А света икона не падне на страну него се, стојећи усправно на води невидљивом силом учвршћена, таласима ношена усмери према западу. Утешена овим призором, удовица се најпре усрдно захвали господу и његовој пречистој мајци, па се окрене према свом сину рекавши: “чедо моје, ево већ се испуни жеља и надање наше, неће бити узалудна благочестивост наша. Ја сам спремна да из љубави према овој светињи пострадам од руке тиранина, али не желим и твоју смрт. Ја свој дом не могу напустити, али зато тебе преклињем да одеш према Грчкој.” Син је послушао мајчин савет, поздравио се са њом и одмах запутио према Солуну, а оданде према Светој Гори. Предање даље казује да се он замонашио у касније подигнутом манастиру Ивирону, у коме је благочестиво и богоугодно поживео и у миру се преселио господу. Од њега су атонски пустињаци чули за икону спуштену у море.
А где је и колико времена била сакривена ова чудотворна богородичина икона, то је само свевидећем познато. Након блажене кончине дошљака из Никеје, једне вечери ивиронски монаси угледају на мору некакав огњени стуб, који је досезао до неба. Испуњени изненађењем али и страхом, они се доиста задивише овим величанственим призором говорећи: “господи помилуј!” Ово виђење настави се без престанка још пар дана и ноћи, због чега се окупе монаси из свих околних манастира у Ивирон. Сви заједно они сиђу на обалу и виде да тај огњени стуб стоји над иконом пресвете Богородице. Међутим, што су они прилазили ближе, то је икона узмицала дубље. Онда се ивиронски монаси на позив свог настојатеља окупе у цркви и стану се са сузама молити господу да подари њиховом манастиру ово драгоцено благо, свету икону његове пречисте мајке. И господ је доиста услишио њихову срдачну молитву и искање.
У то време био је међу ивиронским монасима један монах по имену Гаврило, пореклом грузинац, чувен по строгом животу и савршеном моралу. Он је лети одлазио у брда и тамо тиховао у дивљим и непроходним местима, док је зими силазио у приморске крајеве или у сами манастир. Његова једина одећа био је један огртач од животињске коже. Хранио се травама, а пио само воду и доиста живео као земаљски анђео и небески човек. Овом побожном старцу у сну се јави пресвета богородица са небеском светлошћу рекавши: “обавести настојатеља и братију да желим да им дарујем своју икону да их покрива и да им помаже. Онда уђи у море и ходај по таласима, и тада ће сви видети моју вољу и благовољеније према вашем манастиру.” Старац обавести игумана и следећег јутра сви монаси уз молитве, са тамјаном и свећама изађу на обалу, а гаврило ушавши у море почне чудесно ходати по води као по копну, и удостоји се да прими у свој загрљај ову свету икону. Монаси је са великом побожношћу и радошћу дочекају на обали, служећи три дана и три ноћи пред њом захвалне молбене каноне, подигавши касније на истом месту малу цркву. Онда пренесу икону у саборни храм и поставе је у свети олтар.
Следећег дана, изашавши пре јутрења да по обичају упали кандила, црквењак запази да новојављене иконе нема у храму, и након вишечасовног тражења братија је угледају на зиду изнад манастирске капије. Они је скину одатле и однесу у храм мислећи да се неко поиграва са њима. Но следећег дана икона поново осване на истом месту, изнад капије. Братија је опет са смирењем врате на старо место, али се исто више пута понови. Најзад, јави се опет пресвета богородица у сну гаврилу и каже му: “реци братији да ме више не ометају, јер ја не желим да ви мене чувате, него ја вас да чувам, не само у овом животу, него и у будућем и нека се надају милости сина мога и владике сви монаси на овој гори који живе у врлини, благочешћу и са страхом божјим, јер тај дар ја сам искала и добила од њега. И ево вам дајем знак да док год видите моју икону у овоме манастиру, благодат и милост сина мога неће вас напустити.” Чувши ово од гаврила, сви се испуне неисказаном радошћу, па подигну у близини капије параклис и у њега поставе чудотворну икону на иконостас, на место где обично стоје владичанске иконе.
Од тада дакле па све до данас ова света икона стоји на истом месту, које је сама богородица изабрала, па се по томе и зове вратарица, а по манастиру је још називају богородица ивиронска. По подизању параклиса капија је саграђена на другом месту. Од тада су се у овом манастиру, пред Вратарицом, догодила небројена чуда.
Манастир Хиландар
Један од три негрчка манастира на Светој Гори јесте Хиландар, српска царска лавра. Историја Хиландара може се пратити од 1198. године, тј. од његовог другог оснивања. Готово нема србина који с поносом неће навести имена оснивача Хиландара, Светог Симеона и Светог Саве, бившег великог жупана Стефана Немање и његовог најмлађег сина Растка. Они су истовремено и оснивачи самосталне српске државе (Немања) и аутокефалне српске православне цркве (св. Сава). Схвативши да се Сава више неће враћати у Србију, родитељи му послаше велико благо, нешто за његове потребе, а много више да раздели по светогорским манастирима.
Сава је у Ватопеду сазидао најпре два параклиса, а потом још један. предвиђајући да ће и његов отац ускоро доћи на Свету Гору,Сава је у Ватопеду изградио и две посебне келије, за себе и оца – Симеона. Због свега реченог, Сава је добио почасни назив другог ктитора Ватопеда. Након Савиног позива, а после годину и по дана проведених у Студеници, Симеон доноси одлуку и 8. октобра 1197. године. креће на Свету Гору. У Ватопед стиже 2. новембра где је дочекан са великим почастима. Симеон је даровао великим благом игумане свих светогорских манастира који су дошли да га посете, али је ипак највише блага добио управо Ватопед.
У јесен 1197. године. Симеон и Сава крећу у обилазак Свете Горе како би се поклонили светињама, црквама и светим местима. У Кареји, Ивирону и Великој Лаври, због значајних поклона које су учинили, уписани су као други ктитори. Приликом овог ходочашћа Симеон и Сава открили су запустели манастир Хиландар и по повратку у Ватопед изразили жељу да га обнове. Иначе, стари грчки манастир Хиландар основао је монах Георгије Хиландарис у X веку. Забележена су имена три његова игумана током XI и XII. века. Крајем XIII века Теодосије бележи да Симеон и Сава „од прота измолише запустеле ћелије, маслињаке и винограде што беху око Хиландара“.
Првобитна намера Симеона и Саве била је да Хиландар обнове за Ватопед. Сазнање да на Светој Гори постоје и манастири негрчких народа пробудило је код Симеона и Саве жељу да оснују српски манастир на овом светом месту. Када је било потпуно јасно да је оснивање српског манастира на Светој Гори осигурано, Симеон и Сава позивају великог жупана Стефана да и он буде оснивач будућег манастира. Он је то прихватио и послао материјалну помоћ за подизање манастира. Детаљи о градитељским радовима непознати су, али су завршени у веома кратком року. Теодосије каже: „Сава скупи много радника, јер је хтео да за мало времена много сврши“.
Половином 1198. године у Хиландару је могао да се организује живот малобројног братства. Симеон је доведен из Ватопеда, а за првог игумана постављен је способни монах Методије. Симеон је у Хиландару поживео осам месеци, и 13. Фебруара 1199. године упокојио се.
Манастир је организован по угледу на највеће светогорске манастире, као самосталан, самоуправан и општежитељни.
Иако је рано упознао и заволео живот исихаста Сава није могао да му се посвети. Међутим, он од те жеље није одустао, него је она временом постајала све јача. Због тога он оснива у Кареји испосницу где је намеравао да се након повлачења из манастира потпуно посвети молитви.
Савини биографи наводе да је поред бриге о Хиландару и испосници у Кареји, он помагао обнову и других светогорских установа. Наводе његове велике заслуге у обнови манастира Каракала, Ксиропотама и Филотеја. У ова три манастира стекао је право да, заједно са родитељима буде помињан у литургијама као други ктитор. Већ на први годишњи помен Симеонове смрти (13. Фебруар 1200. године) Из његовог гроба потекло је миро, тако да је он проглашен за Светог Симеона Мироточивог. Смрћу Савином завршава се прво раздобље у историји Хиландара. Његови оснивачи дали су манастиру тако снажан печат који ни потоњи векови нису могли не да потру, него ни да битније наруше.
Српски краљеви Стефан Урош и Стефан Драгутин својим даровима знатно су увећали хиландарски земљишни посед у Србији. Изузетан успон и материјални процват Хиландар бележи за време дуготрајне владавине краља Милутина (1282-1321.године). Поред тога, краљ Милутин извео је више градитељских радова у Хиландару, али и на манастирским имањима ван Свете Горе. Најзначајније од свега јесте изградња манастирске Цркве, католикона на месту оне коју су обновили Симеон и Сава.
Током владавине краља Милутина, а као последица поред осталог, његових родбинских веза са византијским двором, положај Хиландара у светогорској заједници значајно се поправио. За време краља Милутина, помињање Хиландара као манастира срба, постало је уобичајено. Каснија историја Хиландара бележи значајна добра добијена од цара Душана, крунисаног за краља 8. септембра 1331. Године. Он је, иначе, показао изузетну предусретљивост према Светој Гори, што се види из садржаја повеље коју је издао 1345. Године. Угледу Хиландара у касније време допринео је Роман Бранковић, брат Вука Бранковића, који је био хиландарски монах. Ни после косовске битке српска властела није престала да брине о Хиландару. Од средине XVII века број српских монаха у Хиландару смањивао се, а повећавао број бугарских, који почетком XVIII века преузимају контролу над манастиром. У хиландару је живео и чувени бугарски монах Пајсије, аутор „историје бугарског народа.“
Посета српског краља Александра Обреновића 1896.године представља судбинску прекретницу за Хиландар. Манастир је од краља добио велику материјалну помоћ, српски монаси пристижу у све већем броју, тако да управа над Хиландаром убрзо поново прелази у српске руке. Данас у самом манастиру живи преко четрдесет монаха и искушеника, док их у скитовима, келијама и метосима има још око двадесетак. По величини земљишног поседа на светој гори, хиландар заостаје само за Великом Лавром. Прилазећи манастиру наилази се на параклис подигнут на месту где је по предању угинуо магарац на чијем је самару из Србије стигла чудотворна икона Богородице Тројеручице.
Главна црква хиландарска посвећена је Ваведењу пресвете Богородице. Изграђена је на основама првобитне, подигнуте у време изградње манастира. датира с почетка XIV века и од старе цркве извесно је сачуван прелепи бели мермерни под који на средини има велики крст окружен мозаичким тракама. Као што је већ речено, Хиландар чува изузетне драгоцености. Међу најважнијим, свакако је чудотворна икона пресвете Богородице „Тројеручице“. Ову икону, икону Богородице „Млекопитатељице“ и игумански жезал донео је свети Сава из манастира светог Саве Освећеног који се налази у близини Јерусалима. Предање казује да је свети Сава освећени на самрти рекао окупљеној братији да ће после много година овај манастир посетити монах племенитог рода, са запада, по имену сава и да њему треба предати на благослов иконе и игумански жезал.
Прође скоро седам векова до доласка светог Саве српског, пред којим се икона покрете, а жезал паде и поклони му се. Братија тада саопшти светом Сави завештање свога духовног праоца и дадоше му икону Богородице „Тројеручице“ коју он смести у главну хиландарску цркву, богородице „млекопитатељице”, која се налази у карејској испосници и жезал који се налази у келији званој „Патерица“.
Хиландар има око двадесет пет независних келија од којих је најважнија „Типикарница” у Кареји.
Поред саборне цркве посвећене Ваведењу пресвете Богородице, у Хиландару постоји још дванаест црквица – параклиса и две изван манастира.
Тројеручица је, према предању, исцелила руку светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица. По свом чудесном исцељењу, свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом светог Саве Освећеног.
Сам Хиландар поседује веома богату ризницу са великим бројем икона, сасуда, застава, стаог оруђа, алата, литургијских предмета и др. Библиотека Хиландара данас представља најбогатију средњовековну библиотеку у срба и једну од најбогатијих библиотека средњег века у Словена. Велики број келија са параклисима, библиотке у келијама, метохије хиландарске, цркве ван манастира представљају делић материјалног које је створено у сужби духовног, оног духовног што ствара узвишено и значајно за овоземаљски и оноземаљски живот.
Манастир Светог Дионисија, Дионисијат
Mанастир светог Дионисија, знан као Дионисијат, основан је на почетку друге половине XIV века, од стране преподобног Дионисија који је дошао из Корче у западној Македонији. Смештен је на огромној, окомитој стени, осамдесет метара изнад мора на југозападној обали атонског полуострва. Манастир се одувек одликовао подвижничком строгошћу, духовном процвату нарочито је допринео игуман гаврило који се на тој дужности налазио више деценија. Манастир је општежитељни од 1805. Године.
Главна црква посвећена рођењу светог Јована Претече саграђена је у периоду од 1537. до 1547. године. Манастир има четрнаест параклиса, и то осам унутар и шест изван зидова. Најважнија је црквица посвећена Богородици настала када и главни храм, чији је саставни део. У њему се чува веома стара икона Богородице рађена у воску позната као „Акатистна”, а по предању носио ју је патријарх Сергије 626. године у литији око Византа за време аварске опсаде.
Дионисијат има седам келија у Кареји и околини, а једну од њих (посвећену светом Стефану) користи представник манастира при општини. У непосредној близини манастира такође има неколико станишта, од којих треба поменути келију посвећену свим светима у којој су фреске које су 1610. године радили иконописци Данило и Меркурије. Братство се састоји од око педесет монаха, док их десетак живи по другим стаништима.
Икона Светог Јована
Ова чудотворна икона светог Јована крститеља налази се манастиру Дионисијат. Она остаде неповређена у великом пожару који је претрпео овај свети манастир и сада се налази се у саборном храму, на југозападном стубцу, на који се ослања купола храма.
Дионисијат је почео да игра значајнију улогу тек почетком XVI века, када га обилато помажу влашки војвода Јован Неагоје, муж Милице-Деспине Бранковић, молдавски владар Петар IV Рареш, чија је друга жена Јелена Бранковић, такође кћи деспота Јована, Александар Лапушнеану и његова жена Роксандра, затим Стефан Кантакузен, Никола Маврокордат и Александар Маврокордат, добротвори из Сера и са Халкидике, митрополити Макарије из Хераклеје и Јеремија из Београда, као и аустријски амбасадор у Цариграду Јован Франгопулос, пореклом из Јањине. Захваљујући њиховим прилозима задобио је високо место у светогорској хијерархији.
Манастир одликује подвижничка строгост, а духовни процват у последњих пола века плод је предузимљивог игумана Гаврила, који је њиме управљао неколико деценија. По Антонијевом типику, 1394, био је деветнаести по рангу, да би се 1574. попео на пето место које и данас држи. После три века особеножића братство Дионисијата се одлуком патријарха Калиника, 1805, вратило општежитељном правилу.
Главна црква, посвећена рођењу св. Јована Претече, у тесној манастирској порти саграђена је у данашњем облику од 1537. до 1547. године, када је игуман био Матија. Ова црква је заменила старију и мању, а осликао је фрескомајстор Зорзес са Крита. У десном броду налазе се портрети манастирског ктитора Петру Рареша са децом, у природној величини.
У ризници се чува крст Јелене Палеолог, представа Распећа у рељефу на патени од слоноваче (Х век), плаштаница из ХVI века, богато повезана јеванђеља…
Једна од највећих драгоцености међу документима је хрисовуља Алексија III, издата поводом оснивања манастира, дугачка је 2,98 метара и украшена изузетно успелом минијатуром која приказује цара са супругом Теодором и светог Јована Крститеља између њих. При дну документа је царев потпис, црвеним мастилом. Манастир се дичи и наводним ланцем са окова апостола Павла.
Библиотека има десетак хиљада штампаних књига, међу којима и неколико инкунабула, 804 рукописна кодекса (125 на пергаменту, три су палимпсести) и 27 свитака. Истраживачи који су имали увида у рукописне кодексе кажу да је шездесет рукописних књига украшено минијатурама, а посебно се издваја кодекс бр. 587. Реч је о јеванђељу из XI века са 74 одлично очуване минијатуре.
Манастир Кутлумуш
На пет минута хода од саборног карејског храма (Протатона) према југу, испод стазе која води ка Филотеју, налази се манастир Кутлумуш, – Κουτλουμούσιou (Преображење Господње, 6/19. август) – који је шести по рангу у светогорској хијерархији. Посвећен је Преображењу Господњем, а истраживачи светогорске историје нису досад утврдили ко је, под каквим околностима и када основао Кутлумуш, у коме је једно време боравио и наш архимандрит Герасим Зелић. Манастир је од настанка познат под именом Кутлумуш, или Харитонов манастир. Зову га и Војводин манастир и Лавра румунских земаља (Кадас:69) јер су га нарочито помагали влашки владари. У науци су опречна мишљења о називу манастира и ко би могао бити његов оснивач. Најстарији документ у коме се помиње Кутлумуш је из 1169. године, што значи да је на Атосу постојао манастир са тим именом, али да он не мора бити у вези са данашњим.
Успенски сматра да је манастир основао припадник турског племана по имену Кутлумуш, или „потомак поглавара Кутлумуша I, који је умро 1063”. или да је то дело и неког хришћанског великодостојника са Кутлумушовог двора који је прешао на Свету Гору. Манастир је дуго био у невољама, а стање се још више погоршало упадима франачких и каталанских гусара. Да би помогла Кутлумушу светогорска управа му је уступила запустеле манастире Светог Илије и Ставроникиту, а касније Анапавсу и Филаделф. Манастир се опоравио и доживео успон у време игумана Харитона са острва Имбра, који је одржавао добре односе са угровлашком господом, нарочито је за судбину манастира успео да заинтересује Јована Владислава (1364-1374) који је финансирао подизање зграда и пристаништа. У манастир су почели да пристижу угровлашки монаси, Харитон је касније постао угровлашки митрополит, задржавши и игуманско достојанство, а био је и светогорски прот. На игуманском трону га је наследио Угровлах Мелхиседек.
Кутлумуш је доживео свој врхунац када га је патријарх Антоније, 1393, прогласио патријаршијским. Било је то време првог турског освајања Свете Горе, па се Константин Драгаш прихватио да буде покровитељ манастира.
Историја Кутлумуша вели да је број монаха у манастиру убрзо постао толики да су многи морали да се настане у оближњи Алипијски манастир (данас келија Светих апостола) чије је братство било малобројно. До уједињења два манастира није дошло, иако је то била жеља патријарха Јосифа.
Слом византијске власти над Светом Гором (1424) довео је до новог периода опадања манастира. Био је сасвим опустео када су се у њега уселили монаси из дунавских земаља, а румунски владари (нарочито војводе Радул Велики и Неагоја) почели да шаљу новчану помоћ. Тада је и назван „Лавром румунских земаља“. Манастир се опоравио и поново прешао у грчке руке 1515. године, у време патријарха Јеремије I. И данас у братству има неколико калуђера Румуна. Кутлумуш је у потоњим вековима више пута страдао у пожарима (1497, 1769, 1857, 1870) али је успевао да се опорави. Међу манастирским добротворима истичу се александријски патријарх Матија III, који се после повлачења са трона настанио у Кутлумушу, обновио крило страдало у пожару 1769. и саградио трпезарију, затим педагог и издавач литургијских текстова Вартоломеј, такође са острва Имбро, а у обнови манастира од последица пожара у другој половини XIX столећа игуман Мелетије из Левкадије. Кутлумуш се вратио општежићу још 1856, једним сигилијем патријарха Кирила VII. Главна црква, посвећена Преображењу Господњем, је петокуполна грађевина из 1540 а живописана је одмах по изградњи. Првобитан живопис је прекривен новим, а дрвени иконостас је с почетка XIX века.
Манастир има седам параклиса, од којих је највећи Богородице Страшне заступнице, с леве стране унутрашње припрате, саграђен 1733. Параклис носи име по истоименој Богородичиној икони која се у њему чува. Насликана је на несагоривом дрвету и припада типу Перивлепте тихвинске. Пркосила је нападима Турака а једном је на волшебан начин заштитила манастир од турске најезде. Две побочне капеле такође су украшене фрескама. Неколико мањих цркава је изван зидина манастира. Манастир има фијалу, која стоји близу улазних врата католикона.
У манастирској ризници смештене су вредне литијске иконе, сасуди, крстови, одежде, а реликвијар садржи двеста делова моштију седамдесет светаца (између осталих, део леве ноге Свете Ане, оковане сребром 1780, главе св. Алимпија Столпника). У библиотеци се чува око 700 рукописа, од којих је стотина на пергаменту. Вредним илуминацијама и минијатурама . Од посебне вредности су кодекс бр. 100, из XIV века, с народним представама из живота Јосифовог, као и бр. 531, из 1677, који има изванредне иницијале, а садржи три литургије.
Због близине Кареје Кутлумуш има посебне односе с Протатом. Обичај је да се на Велики понедељак протатска икона Достојно јест однесе у манастир ради благослова, док истог дана вечерње у протатској цркви служе калуђери из Кутлумуша. Обичај налаже и да се кутлумушка икона Страшне заступнице наредног дана свечано пронесе улицама Кареје.
Кутлумушу припадају скит Светог Пантелејмона, недалеко од манастира, на путу према Ивирону, који је године 1785. основао монах Харалампије подигавши скромну цркву, као и три пустињачке испоснице у насеобини Капсала. Око манастира је још 18 келија, а у оној посвећеној Јовану Крститетљу , у „најужем језгру“ Кареје, на „двеста метара од Протата“, обитавао је, и сам је осликао, знаменити зограф Дионисије из Фурне (рођен око 1670, умро око 1745).
Келија у којој се Дионисије из Фурне молио и иконописао, и у којој је саставио „зборник упутстава за источнохришћанске зографе“ до данас је добро сачувана. Један наш учени поклоник је казао да никада и нигде није осетио ону „блиску и чудесну везу са прошлошћу“ као у овој келији. Виктор Иго је прочитавши Дионисијев спис, који се најпре појавио у француском преводу (1845), написао да је то једно од оних дела у којима се „налази све, помешано и сливено у моћан и јединствен склад: уметност и историја, поезија и религија“.
Манастир Пантократор
Ако се из Ватопеда крене пешке према Ивирону, после два и по сата хода стиже се у Пантократор – Παντοκράτορος, (Преображење Спаситељево, 6/19. август) – до којег се сада може и возилом земљаним путем, и бродом. Толико поклонику треба и ако долази из Кареје. Манастир је у XIV веку основао византијски војсковођа Алексије, који је острво Тасос ослободио од турских гусара, заједно са братом Јованом, такође царевим великодостојником, на месту похаране монашке насеобине Равдуху. Јован је после братовљеве смрти наставио градњу и манастир довршио 1363. Сматра се да је патријарх Калист I те године, последње године свог живота, озваничио Пантократор као манастир, јер је и сам својевремено као монах живео у том крају.
Под турским игом Пантократор су помагали владари подунавских земаља, цариградски Грци Фанариоти, руска царица Катарина II, многи побожни хришћани, какви су без сумње били браћа Критопулос из Адријануполиса (Једрена) у XVI веку. Више пута је горео, последице последњег пожара, 1948, отклонила је Грчка археолошка служба.
Главна манастирска црква, тробродна грађевина с крстообразном основом и куполом, подигнута је у западном делу тесног дворишта, где није било места за фијалу. Издваја се од сличних светогорских грађевина тиме што је простор између певница и олтара већи него што је то уобичајено. Првобитне фреске су настале непосредно по изградњи, у два маха су освежаване (1536. и 1847), а 1854. прекривене су новим слојем живописа, рад сликара Матије-Јована из Науса.
Остале су нетакнуте фигура Јована Крститеља у Деизису, Успење Богородичино изнад царских двери, ликови Крститеља и Јована Богослова на источним странама двеју певница. У пантократорском храму, на левом проскинетару од мрамора, чува се једна од најгласовитијих и најпоштованијих светогорских чудотворних икона – Геронтиса (Старица, 196 х 74 цм), окована сребром. Приказује целу фигуру Богородице, која стоји сама, окренута удесно (у преводу Христуове књиге стоји „улево“, што није тачно), у молбеном ставу. За њу предаја вели да је увек била спремна да помогне па се назива и Брза помоћница (Горгоепикоос).
Вредна је помена и литијска икона Христа и Јована Крститеља, на чијој полеђини је Богородица са истим свецем.
Пантократор има седам малих цркава унутар и 11 изван манастирског круга. Најзанимљивије су оне посвећене Успењу Богородице (лево од спољне припрате) и Светом Николи, у близини главне капије. У манастиру се чувају бедрена кост и стопало светог Андреје, честица Часног крста, комад штита светог Меркурија и друге драгоцености. Библитека има око 300 рукописних књига (68 осам на пергаменту) а издвајају се кодекс бр. 74 и бр. 234. Први је препис псалтира на пергаменту, првобитно из XI века, исписан мајускулом, а век касније постао палимпсест за другу верзију писану минускулом, а други препис четворојеванђеља из XIII века. Овај кодекс је познат као Јеванђеље Јована Каливита и представља једну „од највећих драгоцености“ које манастир поседује. Исписан је на маленом комаду пергамента (17х12 цм), микроскопски ситним словима. Украшен је са 12 сићушних минијатура.
Пантократору припада Скит пророка Илије, пола сата хода узбрдо. Првобитно је био келија, али када се у њој настанио чувени руски духовник Пајсије Величковски, убрзо се увећао број монаха (грчких, украјинских и молдавских), изграђене су нове зграде и насеобина је 1839. године призната као општежитељни скит. Био је то први случај на Светој Гори да је један скит прихваћен као општежиће и баш овде је први пут предузето систематско превођење дела подвижничких отаца на руски језик.
Скит Светог Илије
Скит је почетком ХХ века имао више од две стотине монаха и амбицију да у „првој прилици“ добије статус манастира. Скит су походила три руска принца, због чега је од пристаништа до конака била изграђена широка стаза, једна од најлепших на Светој Гори. Главна црква је изграђена почетком прошлог века, а камен темељац је, 1900, положио руски адмирал Вирилов. Веома је пространа, у њој може да присуствује служби 2000 људи, само на галеријама има места за пет стотина монаха. И ова црква, као и она у Светоандрејском скиту има три олтара, који су посвећени Андреји Првозваном, светом Илији и царици Александри. Позлаћен иконостас, широк 24 метра и тежак две тоне, урађен је у Одеси. Један је од најлепших а Светоилијинци веле и највећи на Светој Гори, већи и од Андрејвеског у Кареји. Иконе на олтарској прегради припадају кијевској и московској школи. „По мом мишљењу, то су најбоље иконе ове две школе“, забележили смо приликом посете речи оца Филимона, гостопримца. Игумански трон је дар цара Николаја II Романова.
Скит пророка Илије има пет параклиса, три унутар и два изван зидина. У овом скиту данас нема руских монаха, крајем прошлог века их је било десетак, али су их грчке власти протерале. Доскоро зелене куполе главне цркве, видљиве из даљине и на старим фотографијама, недавно су „повизантињене“.
Од некада великог броја келија у Кареји, историјски је најзначајнија Равдуху, једно од најстаријих монашких станишта на Светој Гори, крајем XIV века заузимао је четрнаесто место међу тадашњих 25 манастира. На темељима старе подигнута је нова црквица, а на старим зидовима још се могу видети остаци фресака из ХII века (ликови апостола Петра и Павла у природној величини). Од келија треба поменути Аксион ести (Достојно јест), у долини испод Светоандресјког скита, која је под заштитом државе, у којој се чувала истоимена икона и, према предању, настала истоимена песма.
Манастир Ксиропотам
Манастир Ксиропотам – Ξηροποτάμου (Светих Четрдесет мученика севастијских – Младенци, 9/22. март) припада тетради коју предводи Хиландар и у њој је други у рангу, а у светогороској хијерархији осми. Према предању, Ксиропотам је најстарији манастир у Светој Гори, старији и од Велике лавре. За П. Христуа „изгледа извесно“ да је Ксиропотам најстарији од свих манастира који данас постоје на Гори Атонској. Натпис на попречној каменој греди изнад улаза у припрату главне цркве, у стиху, из 1763, наводи четири узастопна градитеља манастира. То су царица Пулхерија из V, савладари Константин Порфирогенит и Роман Лекапин из X, султан Селим I из XVI и Кесарије Дапонтис из XVIII века. Никодим Светогорац и Теодорит Есфигменски су показали да су натписи и документи којима се потврђивала аутентичност ових навода фалсификат из познијих времена. Питање настанка, времена оснивања, као и личности оснивача манастира још није расветљено. Забуну ствара и чињеница да су у то старо време постојала два Ксиропотама, и два оснивача са истим именом –Павле (Ксиропотамски) а при том су и један и други Ксиропотам имали још по један назив. У Мономаховом типику (1045) наводе се Нићифоров манастир и манастир Павла Ксиропотамског.
Данашњи Ксиропотам баштиник је Нићифоровог манастира. Налази се на заравни која гледа према заливу у коме је лука Дафни, од које је удаљен пола сата хода, тик испод друма за Кареју, и његова ведута доминира читавим крајем.
Од Ксиропотама до Кареје треба два сата хода, редовном аутобуском линијом, тачно у подне, кад ферибот из Урануполиса пристигне у главно атонско пристаниште, знатно брже. А до суседног руског манастира око 40 минута, лепом проходном стазом, с погледом на пучину и полуострво Ситонију.
Ксиропотам доживљава процват у време династије Палеолога, помагали су га и српски деспоти великим прилозима у сребру. Турским освајањем Свете Горе опада његов углед и економска моћ, па је са петог места у Антонијевом типику пао на осмо у типику патријарха Јеремије II („у корист Дионисијата“). У Цимискијевом типику, као Нићифоров манастир, био је двадесет први по рангу међу тада многобројним мањим манастирима. Ксиропотам има облик четвороугла, 70 х 90 м и пространо двориште („каквог нема у другог манастира“) а зграде конака су троспратне. Већина данашњих грађевина је из осамнаестог века. Звонара је највиша грађевина и у њу су узидане две главе у барељефу: једна представља царицу Пулхерију, а друга преподобног Павла са ореолом око главе и натписом: „Свети Павле Ксиропотамски, син најпобожнијег Михаила“ (у преводу Саве Хиландарца „син светлог цара Михаила“). Величанствен улаз на источној страни саграђен је 1852. Састоји се од два ходника, дужи води у порту, и две капије. На прочељу је стиховани натпис Илије Танталидиса о оснивачима манастира и благу које се у њему чува.
Гусари су у време турске управе два пута (1507. и 1609) опљачкали и спалили Ксиропотам. Кадас говори о два „велика пожара“, не поричићи тешкоће кроз које је братство пролазило под Турцима. После прве несреће настала је легенда како је султан Селим I једним хатишерифом помогао његову обнову. После другог страдања манастиру су помогли владари прекодунавских земаља, како то кажу грчки аутори, и патријарх Тимотеј II а у XVII веку, када се нашао у „озбиљним новчаним тешкоћама“ из њих га је избавио Кесарије Дапонтис који је дошао да у њему живи.
Главни храм, посвећен Четрдесеторици мученика из Севастија, са куполом, пространом унутрашњом и ширком спољном припратом, из темеља је подигнут од 1761. до 1763 године. На фасади припрате може се видети блок офита са барељефом св. Димитрија. Светитељ је приказан са огртачем, како десном руком привија крст на груди. Позлаћени дрвени иконостас у дуборезу је из истог времена. Храм је у целини осликан фрескама 1783: у наосу су новозаветни, у унутрашњој припрати старозаветни призори а у спољњој сцене из Апокалипсе. Натпис изнад главног улаза у цркву с унутрашње стране односи се на фреске, а онај спољњи на манастирске ктиторе. Пред иконом Четрдесеторице мученика гори шест кандила.
Ксиропотам у манастирском кругу има седам (три су украшена фрескама) и изван још девет параклиса. Десно од улаза у католикон стоји фијала, изграђена од црвеног мермера са Хиоса, трудом Кесарија Дапонтиса. Манастирска трпезарија, у приземљу јужног крила, осликана је 1859.
У близини манастира налазе се четири келије, а у једној се чува антиминс из 1529. године. Већина зграда у луци Дафни припада Ксиропотаму, а манастирско пристониште, на само неколико минута уз обалу од главне луке, некада је штитила кула, данас у развалинама. Параклис у кули био је посвећен светом Андреји.
Међу манастирским драгоценостима две заслужују особиту пажњу: четири честице Часног крста и Пулхеријина патена од стеатита, пречника 15 цм. Једна од честица Часног крста има облик крста размера 31 х 16 цм и највећа је за коју се зна. При дну вертикалног крака налази се рупа од клина, затворена црвеним дијамантом и са дванаест других драгуља. Верује се да је ово поклон византијског цара Романа II Лекапина. Мала патена се сматра једним од највећих достигнућа византијске ситне пластике. На унутрашњој страни има рељеф који приказује божаствену литургију небеских анђела. Литургија је приказана у концентричним круговима што прате линију облика патене. У средишту је кружна представа Богородице која држи Христа. На исти начин је урезана и читава химна Иже херувим. Предање везује патену за царицу Пулхерију, па је тако и добила име, али може се довести у везу и са једном другом Пулхеријом, кћерком цара Романа III.
Библиотека поседује 425 рукописних кодекса (21 на пергаменту). Већину је, као и у другим грчким манастирима, описао Спиридон Ламброс а читаву збирку је обрадио Евдокије Ксиропотамски.
У манастиру Ксиропотам налази се чудотворна икона 40 мученика. Ови свети војници христови празнују се 09. (22.март). Они, исповедивши веру у Христа као бога пострадаше за време Цара Ликинија, а по вољи кнеза Ласија и војводе агриколија, 320. године. После жестоких мука на које су бачени, морени су у смрзнутом језеру, па су им полумртвима пребијане цеванице, а када су издахнули тела су им спаљена и недогорели остаци бачени у исто језеро. Године 438. остаци њихових тела су пронађени и часно сахрањени. Ту задужбину својој души учинила је кћерка грчкога цара Аркадија, млада царица, наследница на престолу свога оца. Она иста која ће мало касније сазвати четврти васељенски сабор у Халкидону, код Цариграда 451. године.
Манастир Зограф
Зограф лежи високо у брдима обраслим шумом, на путу према Хиландару и Ватопеду, удаљен од мора око сат хода, манастирским џипом се то растојање савлађује за четврт сата. Манастир Бугара спада у групу најстаријих светогорских светиња, с краја десетог века. Предање вели да су га основала тројица монаха племенитог рода из Охрида – Мојсије, Арон и Јован. Учинили су то уз помоћ бугарског цара Симеона, али нису могли да се сагласе коме да то заједничко станиште посвете – Богородици, светом Николи или светом Ђорђу. Оставили су у цркви празну дрвену даску и одлуку препустили Божјој вољи, а сами изашли да се посвете молитви. Када су поново ушли затекли су икону осликану ликом светога Ђорђа. Тако су манастир посветили овом великомученику, а назвали га Зограф, што на грчком значи Сликарев или Живопишчев. Ова легенда је настала касније, пошто су Бугари преовладали у манастиру, са циљем да нагласи његов бугарски карактер. Историјски, манастир је првобитно био грчки, а његово постојање назире се у првом атонском типику (972) у потпису „Георгиос Зографос“. Претпоставља се да је он био и оснивач.
Словенски елеменат у манастиру је ојачао у периоду франачке владавине, а нарочито у последњој деценији XIII столећа, када су Бугари имали стваран политички утицај на Свету Гору. Манастир је у то време много помагао и цар Михаило VIII Палеолог, о чему сведочи и један декрет у корист манастира из 1276, у коме се Зограф први пут назива „манастиром Бугара“. Почетком наредног века Зограф је страдао од каталанских одметника, зграде су спаљене а неки монаси мучени. Позна традиција је ову несрећу приписала присталицама неуспеле уније Православне са Римокатоличком црквом на сабору у Лиону, које су предводили сам цар Михаило и патријарх Јован Век, и папиним најамницима. Историјски извори то не потврђују.
У манастирској порти је 1873. године подигнут споменик двадесетшесторици монаха који су наводно, 10. октобра 1274, мученички страдали у тој унијатској акцији. Великодушни прилози царева из куће Палеолога, Андроника II и Јована V, бугарског цара Асена II и српских владара условили су велики процват, али је тај полет сасечен турским освајањима. Од 1433. године Зограф ужива заштиту и покровитељство молдаво-влашке господе, пре свега, војводе Јована Александра. Кулу на манастирском пристаништу саградио је молдавски војвода Јован Богдан, 1517, црква у кули је псовећена Светом Николи. Кула је недавно рестаурирана, као и читав комплекс. Поред куле је једина сачувана ветрењача на Светој Гори. Крајем деветнаестог века, захваљујући обилној помоћи бугарске државе и прилозима побожних бугарских трговаца хаџија и чорбаџија, Зограф је по богатству постао други манастир на Атосу, одмах иза руског. У то време у цркви се служи искључиво на бугарском, а у братство се више нису примали други монаси осим бугарских. Зограф се од Јеремијиног типика налази на деветом месту, припада петој групи (други по рангу) коју предводи Дионисијат. Већина манастирских грађевина је подигнута у другој половини XIX века, а главна црква, посвећана светом Ђорђу, на његовом почетку. Један натпис на грчком и бугарском као градитеље означава монахе Јефтимија и Порфирија, манастирске економе.
Храм красе иконостас и часна трпеза у позлаћеном дуборезу „високе занатске вредности“. Затим три иконе светог Ђорђа. У олтару се чува икона Богородице Услишитељке (Епакууса) или Богородице која говори. На питање монаха Козме како да следи најбољи пут за спас своје душе ова икона га је саветовала да напусти манастир и да се негде повуче у најдубљу аскезу.
Манастирски комплекс има осам параклиса, девет се налази изван зидина, а један у порти. Један је посвећен словенским апостолима Ћирилу и Мтеодију, саграђен је 1900. У малој цркви Успења налази се икона Богородице Акатистне, такође чудотворна, тип Одигитрије. Акатистна се зове зато што Бугари пред њом, уместо причесног стиха, певају акатист (химну хвале). Врсни познавалац иконографије Богомајке П. Н. Кондаков сматра да је икона из XVII века.
Књижница, смештена у манастирском пиргу, има 162 рукописна кодекса на грчком и 388 на словенским језицима, међу њима је и аутограф Пајсијеве Историје бугарског народа.
Сава Хиландарац, и сам библиотекар, пише пре више од једног века, како у њој „сад нема онога што јој је највише вредело“, а то је јеванђеље на словенском језику, писано глагољицом, на које је наишао године 1843. аустријски конзул Антун Михановић, а манастир 1860. поклонио руском цару Александру II. Ово јеванђеље је, каже, с потпуним текстом својевремено издао Ватрослав Јагић.
Посвећен је светом Ђорђу јер се икона, са свечевим ликом, сама исписала на дасци. Манастир Зограф подигла су три брата, Грци Мојсије, Арон и Јован, у 10. веку. Браћа су дошла на Свету Гору у време цара Лава Мудрог и настанили се у близини садашњег манастира. Ту су подигли црквицу али никако нису могли да се сложе око имена. Најзад одлуче да свако оде у своју ћелију и моли се богу за просветљење коме цркву да посвете. Ујутру виде исликану икону светог Ђорђа на дасци која је, претходног дана била обична, неисликана. Ово се убрзо прочује па прилози стану притицати са свих страна. Друга икона светог Ђорђа, стигла је, морем, из Азије до ватопеда па стављена на магаре да је однесе кудму је воља. Магарац иконуоднесе до Зографа. Трећа икона светог Ђорђа дар је Стефана Душана.
Све три чудотворне иконе светог Георгија победоносца налазе се у саборном храму манастира зографа, подигнутом у име и част овог великомученика. Свети Георгије Зограф стоји на стубцу десне певнице. О томе где се раније налазила ова Света икона, повест казује следеће: Икона светог Георгија потиче из Фануиловог манастира у Сирији, који се налази у близини Лиде, завичаја великомученика Георгија, где је пројавила велика чуда. По речима игумана овог светог манастира Евстратија, када је свеблаги бог попустио у свом праведном гњеву да на читаву Сирију наиђе пропаст од Сарацена, једног дана икона светог Георгија се наочиглед братије одвојила од даске, одигла у висину и нестала.Ожалошћени и уплашени овим чудом, братија се са сузама стану молити богу да им у име великомученика Георгија. Открије где се од њих сакрио лик овог победоносца. И бог услиши њихову молитву, а великомученик Георгије утеши игумана манастира својом појавом, рекавши: “не жалостите се због мене, јер ја себи нађох манастир у богородичином врту на Атосу. Ако желите, похитајте и ви тамо, јер гњев божји већ надолази на Палестину и на скоро читаву васељену због греха хришћана!” Игуман окупи братију па им исприча виђење. Позвавши онда и старешине града лиде, и рекавши им о светој икони, наложи им да чувају манастир, јер он заједно са братијом одлази у свети град Јерусалим да се сви поклоне светом гробу господњем, и нека буде воља божија. Напусте монаси са сузама и тугом манастир и сишавши у Јопу, укрцају се на брод. Након вишедневног путовања стигну богом вођени на жељену свету гору. Обишавши читаву Свету Гору и стигавши до манастира Зографа, они уђу у храм и на своју неисказану радост и огромно изненађење, нађу лик светог Георгија, који их је напустио призван овим чудесним догађајем и божјим промислом на нову даску. Његов лик остао је у потпуности неизмењен. Тада фануиловски монаси припадну овој светој икони са сузама говорећи: “зашто нас тако ражалости доселивши се овде, великомучениче георгије?” А монаси Зографа их запитају који је разлог толике туге. Онда им ови о свему испричају. Кажу онда и домаћини шта је њима учинио исти великомученик Георгије. И тако заједно прославе господа и његовог слугу Георгија. Поменутог игумана фануиловог манастира Евстратија и овде поставе за игумана.
Икона великомученика Георгија чинила је велика чуда, па се мноштво народа сливало у манастир Зограф на поклоњење, а вест о њој стигла је и до самог Цариграда, до двора цара Лава Мудрог. Интересантан је случај једног маловерног епископа – кажу да је то био епископ воденски – који се тек оставши без прста уверио у аутентичност и истинитост прича о овој светој икони. Посетивши наиме манастир Зограф у намери да се увери у превару (како је желео да верује), он је ушао у храм и показавши потпуно незаинтересовано својим прстом на икону, питао је монахе је ли то та назови чудотворна икона. Пре но што је добио било какав одговор, његов прст се тако силно залепио за светитељево лице, да га никако нису могли одвојити, него су морали да му га одсеку. Тако је овај неверни епископ на својој кожи искусио чудотворну силу светог великомученика георгија победоносца која дејствује кроз ову његову свету икону. Трагови одсеченог прста и данас су видљиви на икони.
Манастир Дохијар
Од зографске арсане за мање од сата хода стиже се у Дохијар, – Δοχειαρίου (Сабор светог Архангела Михаила 8/21. новембар) – први манастир на југозападној обали Атоса, идући у монашку државицу из Урануполиса (Зограф и Констамонит су у брдима, невидљиви с мора). Подигнут је на уској тераси, недалеко од обале, а архитектонским комплексом доминира висока кула. Дохијар је, према предању, основао свети Јефтимије, ученик Атанасија Атонског, и братственик Велике лавре, у којој је био општепознат као подрумар (дохијар). Отуда и име манастиру, Дохијариу значи Подрумарев.
Василије Григорович Барски каже да је име добио од речи „дохеон“ која означава и неку посуду и пријатно боравиште и манастирску оставу (поклад на старом српском). Већ у документима из 1030. године и у Мономаховом типику Дохијар је познат под садашњим именом. Његови први велики добротвори су били цареви Михаило VII Дука са мајком Евдокијом (1071-1078) и Нићифор Вотанијат (1078-1081), за чије је владавине окончана изградња манастира. Успону манастира је умногоме допринео игуман Неофит, у световном животу племић и пријатељ цара Вотанијата. Током раздобља кризе у XIV веку ослонац су му били Јован V Палеолог и српски цар Душан.
После два века процвата, у којима је Дохијар имао богате поседе, наступило је време гусарских пљачки и разарања од којих није успео да се опорави, петнаести и прва половина XVI века је време опадања, све док се није појавио свештеник из Једрена по имену Георгије. Он је после исцељења своју судбину потпуно везао за Дохијар, заинтересовао за манастир угровлашког митрополита Теофана и војводу Александра IV Лепешнуануа са женом Роксандром и уз њихову помоћ из темеља подигао саборни храм 1568. Роксандра је успела да од Турака откупи извесне поседе и врати их манастиру. У време рата за ослобођење од турске управе, 1821, Дохијар је као и сви други манастири претрпео огромне материјалне и људске губитке.
Дохијар слави помен Светих архангела Михаила и Гаврила (у календару СПЦ Сабор светог архангела Михаила, 8/21. новембра), својих заштитника. Прича каже да је чобанин по имену Василије нашао благо на манастирском метоху у Палеохори, на полуострву Ситонија. Док је благо допремао у манастир, његови сапутници реше да га опљачкају и баце у море. Њихов наум су спречили арханђели, спасили младића и пренели у манастир. Поучени тим чудом, калуђери одлуче да главну цркву посвете светим Арханђелима, а Василије се замонашио под именом Варнава и касније на игуманском престолу наследио Неофита. Барски је забележио другачију варијанту исте легенде. Кирил Дохијарски у свом Проскинитару из 1843. сматра да је манастир најпре био посвећен светом Николи. Као и други атонски католикони и дохијарски има два нартекса, али се од њих разликује изузетном висином и необично дугом унутрашњом припратом,по висини је први на Атосу. Средишња купола почиња од крова, на месту које је 15 метара над земљом. Христу сматра да је ова необичност „можда последица утицаја влашких цркава тога времена“, али и потребе да се обезбеди довољно светлости за унутрашњост храма, подигнутог у веома стешњеној порти.
Из тог времена је и зидно сликарство, са свим карактеристикама критске школе, верује се да је фреске радио и сам Зорзес, који је нешто раније, 1547, осликао католикон у Дионисијату, или неки његов ученик. У сваком случају, следио је упутства из већ поменутог приручника Дионисија из Фурне. У дохијарском саборном храму налази се најпотпуније сачувани иконографски циклус на читавој Светој Гори. Међу великим композицијама најлепше су Лоза Јесејева у унутрашњој припрати, Други Христов долазак у спољној и Пантократор (Сведржитељ) у средишњем кубету. На десној страни унутрашње припрате насликан је портрет војводе Александра Лапушнеануа, са женом Роксандром и синовима Константином, Богданом и Петром, у распореду који подсећа на фреску из манастира Слатине у Молдавији. Иконостас у дуборезу, изузетне уметничке вредности, настао је 1783. У доњи део спољашњег зида, под прозорима певница, уграђен је антички рељеф са призором апотеозе Александра Великог у кочијама кога грифони пењу на небо.
Од шест параклиса, углавном живописаних, најважнији је онај посвећен Богородици Скоропослушници или Брзој помоћници (Горгоепикоос), десно од трпезарије, у коме се налази истоимена чудотворна икона. Икона се првобитно налазила на спољној страни зида, пред улазом у трпезарију. Не само да је икона творила чуда у манастиру, него је и њена реплика у Русији, пренета 14. новембра 1887, такође постала чудотворица (в. Четврта казивања, 63-64). Фијала је такође посвећена арханђелима Михаилу и Гаврилу, а њен свод је осликан призорима чуда с пастиром Василијем, који је нашао благо, и пљачкаша који су покушали да га удаве у мору. Нову трпезарију је саградио охридски архиепископ Прохор, Србин, а осликана је 1700.
Библиотека је смештена у манастирском пиргу, Христу вели да има 395 каталогизованих рукописних књига (45 на пергаменту), и већи број оних које нису научно обрађене, археолог Кадас наводи бројку од 441 кодекса од којих 62 на пергаменту. Кадасов податак прихвата и познати аустријски фотограф Герхард Трумлер у својој изврсној фотомонографији Athos: Heiliger Berg – Berg der Heiligen (ADAM Editions, Athens, 1999). Међу њима највреднији је минеј из XII века (кодекс бр. 5), илуминисан заглављима и иницијалима, као и дивним призорима из Житија светих.
Међу светињама манастира Дохијара издваја се чудотворна фреска Мајке Божје звана Горгоепикос – „Брзопомоћница“. У вези са њом постоји предање према коме је Богородица наредила манастирском монаху Нилу да не пролази крај ње са упаљеном буктињом. Пошто се монах није обазирао на ово упозорење, изненада је ослепео. Манастирска братија својим молбама Пресветој успе да непослушном монаху Нилу поврати вид. Од тог времена један од монаха се посебно стара о овој икони увек окићеној мноштвом заветних дарова.
Манастир Каракал
Манастир Каракал један је од оних који су изграђени нешто даље од морске обале, због опасности од напада гусара. Пола сата хода дели га од мора, а исто толико и од најближег Ивирона. До Велике Лавре има четири, а до Кареје три и по сата хода. Одакле год да се манастиру прилази мора се проћи кроз густу шуму. Спекулације о настанку имена манастира помињу римског цара Каракала, као и турски назив „каракула” – црна кула. Ипак, Каракалос и Каракалас су била честа грчка презимена. Отуда је много извесније да је неки монах са тим презименом негде почетком XI века основао у близини садашњег манастира мало монашко станиште.
Каракалска кула која лежи украј мора представља једну од великих знаменитости овог манастира. Подигнута је у првој половини XVI века. Грађевина је имала функцију одбране од гусара. Сматра се да је Kаракал практично деловао већ од 1018. године. Положај Каракала на хијерархијској лествици светогорских манастира мењао се кроз векове, тако да је са четвртог (1108. године), пао на шесто (1394. године) Да би доспео на једанаесто место (1574. године) На коме се налази и данас. Манастир је постао општежитељни 1813. године одлуком патријарха Кирила VI. Данас у самом манастиру живи више од тридесет монаха.
Главна црква посвећена је светим апостолима Петру и Павлу. Започета је 1548. године, а почетком XVIII века дограђени су спољна припрата и звоник. Припада уобичајеном светогорском типу католикона. Унутар манастирских зидина налази се пет, а изван њих још два параклиса. Манастирска ризница чува дивне драгоцености, као што су: честица Часног kрста, лобања апостола Вартоломеја, лобања Јована Златоустог, десна рука Теодора Тирона, тело новопреподобног мученика Гедеона, мошти других светитеља, свети сасуди, одежде и други црквени предмети.
Четрнаест манастирских келија налази се у шуми североисточно од манастира, али су данас, нажалост, углавном ненастањене. У једној од четири келије у Кареји, посвећеној свим светим, још од краја XVIII века негује се иконопис, чији је зачетник био сјајни уметник Нићифор Трикален.
Ова чудотворна икона Св. Петра и Павла првоврховних апостола Петра и Павла налази се у манастиру Каракал.
Петар је био син Јонин из племена Симеонова, брат Андреја првозваног. Овог рибара из Видсаиде, Господ је назвао Кифом (петром, каменом). Петар је први од апостола јасно изразио веру у Христа. Његова жестока љубав и вера у Христа знала је и за падове, три пута Петар га се одрекао у време његових страдања, али је знала и за кајање и зато је по силаску Светог Духа на апостоле, био силан проповедник вере у Христа. Мисионарио је по Палестини, малој Азији, Илирику и Италији. Чинио је чуда, водио је борбу са Симоном Волхом (врачарем), који је био сатанин слуга издавао се за бога. По заповести Симонова пријатеља – цара Нерона, апостол Петар је осуђен на смрт. Поставио је за епископа у Риму Лина и радо пошао на страдање уз молбу да га окрену на крсту наглавачке (стрмоглавце), јер је сматрао да није достојан да на крсту умре усправно као његов господ. Пострадао је 67. године.
Павле (раније Савле), јеврејин из Трса из племена Венијаминова, ученик Гамалилов, фарисеј и гонитељ хришћана. Студирао у Тарсу и Јерусалиму. Чудесно је обраћен у хришћанство пред градом Дамаском где је пошао да гони тамошње хришћане. Крстио га је апостол Ананије и тада је добио ново име и уврштен је у ред апостола. Са невиђеном ревношћу проповедао је јеванђеље целој ондашњој васељени (насељеном свету). Од Арабије до Шпаније, међу многобошцима и међу јеврејима. Све време свог проповедања био је у животној неизвесности. Написао је четрнаест посланица, писама које су ушле у канон свештених и светих књига новога завета. То су његова писма црквама у које није стигао, или црквама којима је после проповеди на њихово тражење, или иначе имао да да нека објашњена из науке јеванђеља. Пострадао је у Риму, по наредби цара Нерона, 67. године (по неким изворима годину дана раније). Спомен му се држи 29. јуна (12. јула), затим у недељу мироносица, у другу недељу по духовима и 30. јуна (13. јула) заједно са дванаесторицом апостола.
Манастир Филотеј
Многи поклоници који су походили манастире Свете Горе мишљења су да је предео у коме лежи манастир Филотеј најлепши од свих. Окружење свих манастира одликује се изузетним природним лепотама, али околина Филотеја по много чему је изузетна. Манастир је саграђен на висоравни обраслој зеленилом, 533 метра изнад мора, окружен густом шумом и са обиљем питке воде. Окренут према пучини, где се у даљини за ведрих дана назиру обриси острва Лемна и Имбра. Историја Свете Горе бележи да се Филотеј први пут помиње у једном акту прота Никифора из 1015. Године. На том документу међу потписницима је и „Георгије, монах и игуман Филотеја.” На основу овог, али и других докумената може се закључити да је манастир основао неки Филотеј, можда још крајем X века. Указом патријарха Димитрија општежиће је уведено 1973. године, а братство је данас веома бројно. У самом манастиру живи више од седамдесет, а у скитовима и келијама још око педесет монаха.
Главна црква, посвећена благовестима саграђена је 1746.годин, а на темељима пређашње, из XVI века.
Највећа драгоценост Филотеја без сумње јесте икона Богородице Гликофилусе (Умиљеније), која се налази на левом мермерном иконостасу главне цркве. Данас је она једна од најпоштованијих икона на читавој Светој Гори, покривена је тешким оковом од племенитих метала. Други драгуљ Филотеја представља чудотворна икона Богородице Геронтисе, која је чудесним путем доспела у манастир из Нигрите. Ризница Филотеја чува честице часног крста, десну руку светог Јована Златоустог са остацима телесног ткива, лобању преподобног Луке Стириота, мошти других светитеља, драгоцене крстове, одежде и црквене сасуде разних врста, као и крст цара Душана.
У зидинама манастира има четири, а ван њих још шест параклиса, који су изграђени у новије време. Филотеју припадају две келије у Кареји, од којих она посвећена Козми Етолском служи као боравиште представника манастира у општини. У близини манастира има још дванаест келија које су данас углавном ненастањене.
Чудотворна икона пресвете Богородице умиљење налази се у манастиру Филотеј.
За време цара Теофила иконоборца, један племић по имену Симеон, имао је жену побожну и украшену врлинама, која се потајно поклонила светим иконама. Ова хришћанка чувала је у свом дому ову чудотворну богородичину икону. А бешчасни иконоборци су у то време свуда вршили претраге, како би пронађене свете иконе предали пламену. Тада је ова честита жена под притиском свога мужа, такође иконоборца, била принуђена да икону уклони из свог дома. Сишавши на обалу испред куће, она је целивала са болом у срцу и многим сузама, и призивајући владичицу Богородицу да је сачува, спустила је у море у нади да ће поново моћи да је се насити кад се стиша иконоборачко лудило. Икона је остала усправна пливајући чудесно по води. Поклонивши јој се, жена се врати својој кући благодарећи мајци божијој. Препливавши чудесно море Мармараса, Хелеспонт и Егејско море, икона је стигла у пристаниште светог манастира Филотеја, откривши игуману да сиђе и да је дочека. Испуњен бескрајном радошћу због овог драгоценог блага, игуман се спусти са осталим оцима у пристаниште, начинивши литију; угледавши чудесну икону обасјану божанственом светлошћу, он приђе и узме је у своје руке. На том месту избио је извор лековите воде, који још увек постоји. Онда је оци са псалмима и химнама, свећама и тамјаном, однесу у свети манастир и поставе је на место на коме до данас стоји. Од тада па до данас сваког понедељка светле недеље у знак сећања на чудо, литија иде до извора, где се освештава вода. Кажу да је ова икона једна од седамдесет икона које је живописао свети јеванђелист Лука. Небројена је чуда сатворила, која је немогуће описати, од којих наводимо само нека.
Много година по доласку иконе у манастир, српски краљ Стефан Душан освојио је Македонију и Солун, стигавши до саме Свете Горе. У то време манастир Филотеј био је настањен бугарским монасима, који су и даље по старом обичају силазили на извор у понедељак сваке светле недеље. Поштујући са побожношћу ову свету икону, они су је износили на литију и освештавали воду. Пошто је међутим извор био доста удаљен од манастира, остајали би да ручају, па се тек онда враћали у манастир, појући и хвалећи васкрслог Христа и враћајући икону на њено уобичајено место. Једне године монаси су се толико најели и запили, да су по свршеној литији поспали крај извора. Пробудивши се, они пођу по свету икону у намери да се са њом врате назад у манастир. Икона је међутим остала непомична, изобличавајући њихово безумље и несташлук, али и непоштовање према самој Богородици. Монаси су тада дошли себи, па су са сузама припали икони просивши опроштај. Милостива богородица услишила је њихове молитве и света икона се подигла са тог места. Онда су се монаси са великом радошћу вратили у манастир, али је од тада више нису износили на литију из великог страха.
Икона пресвете Богородице Слаткољубиве (Умиљење) стоји на стубу леве певнице у саборном храму манастира Филотеја.
Манастир Симонопетра
Манастир Симона Петра, познатији као Симонопетра, – Σίμωνος Πέτρα, Σιμωνόπετρα (Рођење Спаситељево, 25. децембар/7. јануар) – најоригиналнија је и неимарски најсмелије изведена монашка грађевина на Светој Гори.
На врху 230 метара високе литице, која се окомито успиње над морем, са својих седам спратова она изгледа као чардак ни на небу ни на земљи. Смештена између Григоријата, од кога је удаљена сат хода узбрдо, колико и од сопственог пристаништа, и луке Дафни до које је потребно двоструко више времена (гости данас углавном користе превоз манастирским возилом), Симонопетра својим импресивним положајем и изгледом сваког посетиоца, било он Грк или странац, осваја на први поглед.
Манастир је у XIV веку основао монах Симон, који је најпре живео у том крају у једној пећини крај извора (данас познатог као Света вода преподобног Симона) Према предању, овај анахорета је одлучио да подигне манастир на једној неприступачној стени где му се указала звезда, као што мудраци са Истока видоше Христову звезду и дођоше да му се поклоне у витлејемској пећини. Отуда је првобитно назван Нови Витлејем. Градњу је започео новцем тројице богатих ученика који су му се у међувремену придружили. Наднесени над стравичном провалијом неимари су из дана у дан имали све више тешкоћа и одлучили су да прекину градњу. Преподобни наложи свом ученику Исаији да их пре него што пођу понуди храном и вином. Прилазећи им с послужавником у руци, ученик се оклизне и падне у понор. Али приликом пада не само да је остао потпуно неповређен него није пролио ни кап вина. Градитељи су ово чудо протумачили као «знак Божје воље“ да манастир буде подигнут баш на том месту и наставили градњу. Христу вели да је манастир Симона постојао још у XI веку (да ли и на истом месту?) и да је оснивач данашњег манастира можда узео име у част неког старијег Симона.
Други ктитор Симонопетре био је српски деспот Јован Угљеша Мрњавчевић, који је владао Серском облашћу, у чијем саставу је била и Света Гора. Угљеша је 1364. године послао свог духовника Јефтимија са новцем за проширење конака и куповину имања за манастир на Светој Гори и изван ње. Сава Хиландарац је забележио легенду да је деспот једном уснио како ће му кћи оздравити од падавице ако се за њу буде молио отац Симон, па кад тако би – богато је обдарио манастир „златом и имањем, и беше му у своје време највећи добротвор“. И још бележи монах Сава да се после Угљешине погибије на Марици, његов најстарији син Јован замонашио у Симонопетри, где је до смрти био баштован. Тек се, каже, на последњем часу сазнало да је монах Јоасаф био уствари син деспота Угљеше.
Братство и данас почетком октобра свеноћним бдењем прославља свог негдашњег добротвора.
Симонопетру су често погађали велики пожари. Најгори се догодио 1580, када је већина конака изгорела до темеља а многи калуђери пострадали. Они који су се спасли понели су и манастирску касу и уточиште нашли у Ксенофонту, где им је чак била поверена и управа.
Обнове манастира латио се предузимљиви игуман Евгеније. Наишао је на великодушну подршку угровлашког војводе Михаила Воде, који је Симонопетријцима, 1599, доделио читав манастир Светог Николе у Букурешту. Симонопетра је још дуго финансијски добро стајала, што сведочи податак да је Свештена општина 1661. године манастиру одредила да плати допринос од педесет пет пјастара.
Тачно после једног столећа (1761) манастир је био потпуно запустео и Општина га је уступила руском духовном вођи Пајсију Величковском, који је тражио место погодно за смештај својих многобројних следбеника. Духовник Пајсије је, суочен с тежином дугова, после три месеца отишао из манастира. Затворено светилиште преузела је Велика лавра, а онда га је, према једној хроници, поново отворио његов негдашњи игуман Јоасаф из Митилене.
Обновљена Симонопетра је 1801. године повељом патријарха Калиника V постала општежитељном. Манастир је поново годинама остао затворен после грчког устанка, када су монаси морали да оду а турски војници опустошили цркву и ризницу. Опоравак је уследио доласком у манастир, 1868, бившег митрополита Пантелејмона. Пожар који је задесио Симонопетру 1891. захватио је саборни храм и библиотеку.
Главна црква у уском манастирском дворишту саграђена је после тог последњег пожара, малих је размера, нема фресака, премда је старији храм био осликан 1633, али је сва мистична, једноставно и јединствено молитвено место. У оквиру зидина има четири параклиса, од којих онај посвећен Јовану Богослову украшавају фреске из 1702. У порти нема фијале а трпезарија је уклопљена у комплекс конака.
Симонопетра у Кареји има пет келија, у којима су живели есфигменски монаси, са којима је, пошто су се одрекли послушности игуману свог манастира, патријарх Вартоломеј приликом последње посете Светој Гори основао братство „новог Есфигмена“.
Манастирски представник пребива у огромној келији Свих светих, коју је за манастир купио бивши митрополит Пентаполиса Нил. Реч је о митрополиту који је био најупорнији да се манастиру Св. Пантелејмона призна „руски карактер“. Симонопетра има метох у Ормилији на Халкидики у коме делује врло напредно сестринство.
После многих катастрофалних пожара, у манастирском архиву, ризници и библиотеци мало је шта остало. За Србе је важно да знају да је међу сачуваним документима и златопечатна повеља деспота Јована Угљеше, у преводу на грчки, као и оригинал хрисовуље Михаила Воде. Пре последњег пожара Ламброс је био пописао леп број рукописних књига, али ватра је већину заувек прогутала.
Данас је Симонопетра једна од најнапреднијих светогорских обитељи, позната и као јак интелектуални центар, веома привлачна монасима који долазе из Француске. Лева рука Марије Магдалене се данас чува у манастиру Симонопетра.
Манастир Свети Павле
На стеноовитој тераси у самом подножју Атоса, на југозападном делу полуострва, између Дионисијата и скита Свте Ане, двадесет минута удаљен од мора, лежи грчки манастир Светог Павла, – Αγίου Παύλου (Сретење Господње, 2/15. фебруар) – који је готово четири столећа, од осамдесетих година XIV до друге половине XVIII века био српски. И задужбина српске господе, пре свега, из рода Бранковића и њихових срдоника у Влашкој и Молдавији. Енглески ботаничар Џон Сибторп је за другог боравка у Светој Гори, 1793, посетио и манастир Светог Павла и забележио: „…То је била српска задужбина, али подвлашћеност Србије Турској одсекла ју је од прихода које је требало да прима нове калуђере…Овдашњи калуђери су Срби…“. Василије Григорович Барски вели, опет, да је већ 1744. године, за своје друге посете, у манастиру затекао само грчке калуђере. Једна монографија о Светом Павлу донеће и одговор на питање када је манастир коначно прешао у грчке руке.
До манастира се из Дафни бродом стиже отприлике за сат, колико треба и ако се из Свете Ане или Дионисијата крене пешице. Поклонику који се упути у манастир из Кареје или из манастира у престоницу, потребно је око пет сати. Манастирски такси знатно скраћује то време ако је намерник спреман да лагодности путовања подреди мистичну лепоту ходочашћа. Најлепши поглед на манастирску ведуту пружа се када се у њега долази из Новог скита горњим путем.
Око настанка манастира и личности његовог оснивача створено је толико легенди, предања и „фалсификованих докумената“ тако да читав проблем научно још није сасвим расветљен. Једно предање, пуно контроверзи, каже да је манастир основан крајем VIII или почетком IX века, што би значило да је најстарији на Атонској Гори. Оно као осниваче сједињује у једној две потпуно различите личности истог имена: преподобног Павла, сина цара Михаила Рангабе (811-813) и светог Павла Ксиропотамског, савременика Атанасија Светогорца. У текстовима старијим од 1000. године помиње се и манастир под именом Свети Павле. Да ли је то данашњи Свети Павле? То име се у службеним документима први пут среће 1071, каже један истраживач атонског монаштва. Најстарија историја манастира испреплетена је са историјом Ксиропотама, у близини Дафни. И један и други манастир као оснивача поштују светог Павла Ксиропотамског.
Првобитни манастир Светог Павла је био посвећен светом Ђорђу. Већ крајем ХI века је незнатан и сиромашан, па је приликом прве реорганизације Свете Горе претворен у келију. У наредним деценијама је сасвим опустео. У акту прота Исака из 1239. изричито се наводи да је Свети Павле Ксиропотамски (тада посвећен Христу Спаситељу) један од оних „часних манастира“ (посебно су још апострофирани Вулевтерија и Зиг) који су до темеља порушени да су постали „леш достојан суза богољубивих душа“.
Последња два никада нису обновљени, док је Свети Павле избегао њихову судбину захваљујући двојици монаха из највишег српског друштва, Роману у великој схими Герасиму, брату Вука Бранковића, и Арсенију-Антонију, из врањске властелинске породице Багаш, којима је светогорска управа дозволила да опустело светилиште на граници са „атонском пустињом“ обнове.
Они су отпочели са његовим подизањем 1383. или 1384. године, јер је већ наредне године новим ктиторима био издат први од докумената (даровница Антонијевог брата Николе Болдована којом је Светом Павлу поклонио стари манастир Богородице Месонитиосе код Водена, којима су настојали да му прибаве имања и приходе, одреде границе поседа и утврде његова права.
И кир Герасим и кир Антоније су својим ранијим животом и сродством били везани како за грчке тако и за српске велможе и господаре. А били су уважавани и као светогорски монаси.
Никола Радоња (Радохна), најстарији син охридског севастократора Бранка Младеновића, замонашио се у Хиландару и више од две деценије заступао његове интересе на двору кнеза Лазара, а нису мале биле његове заслуге ни за манастир Кутлумуш, којих се „са захвалношћу сећао“ његов познати старешина Харитон, касније митрополит угровлашки.
Великосхимник Антоније (његово световно име је науци досад остало непознато) је као монах живео у Ватопеду, био је одличан познавалац књижевности и преводилац са грчког на српски језик. Као духовни ауторитет је више од две деценије управљао светопавловским братством. Манастир Светог Павла у Антонијевом типику (1394, осамнаести) је српска задужбина, пре свега поменутих схимонаха и куће Бранковића.
У документу о измирењу Ксиропотама и Светог Павла после једног спора, из 1399, који је потврдила и Цариградска (Велика) црква, каже се да су ова српска господа, како преноси академик Гојко Суботић, „сопственим средствима и трудом основали дом Божји за окупљање, духовно уздизање и спокој, као и за вечни помен, њихов и њиховог рода“. Овај документ доноси и вести о размерама обнове: подигли су храм, утврђења, келије, засадили винограде и вртове и наследницима оставили знатна имања на и ван Свете Горе (тада је и братство Свете Ане припадало Св. Павлу).
Монах Герасим се упокојио 1399. али се не зна у ком делу манастира је био покопан. По свему судећи, и брата Вука Бранковића је, 1397, сахранио у Светом Павлу, у коме је живео, а не у Хиландару, као што се где-кад може чути.
Српски владари из куће Лазаревића и Бранковића, који су у ХV веку били у успону, помагали су братство Светог Павла до краја самосталности српске средњовековне државе, помоћ су наставили млађи Бранковићи, а затим њихови сродници у Срему (деспотица Ангелина је са синовима Јованом и Ђорђем , повељом издатом 1495, доделила Светом Павлу годишњу помоћ од пет стотина дуката) и потомци у Влашкој и Молдавији. Ову повељу су, као и две даровнице Ђурђа Бранковића, могли да виде посетиоци изложбе „Благо Свете Горе“ у Византијском музеју у Солуну 1997. године.
Посебно је високу заштиту задужбини своје породице на Атосу пружала султанија Мара, супруга султана Мурата II и маћеха моћног Мехмеда II Освајача, чију је посебну наклоност уживала. Њен отац деспот Ђурађ Бранковић постао је ктитор манастира изградњом новог католикона 1446/7, који је порушен четрдесетих година ХIX века. До тада је постојао и старији католикон који су саградили Герасим и Антоније. Први је славио Богородицу, чија је култна представа означавана епитетом Агиопавлиотиса, а други деспотовог заштитника светог Ђорђа.
Влашки и монашки владари који су се ородили млађим члановима породице Бранковић такође су обилато помагали манастир. Молдавски војвода Стефан Велики је у манастир довео воду 1500, а затим са сином наследником Богданом изградио фонтану и крстионицу. Влашки војвода Јован Неагоје, муж Милице-Деспине Бранковић, са сином Теодором започео је градњу куле која и данас доминира комплексом, а довршио је војвода Петар IV Рареш, чија је друга супруга била Јелена Бранковић, такође кћи деспота Јована Бранковића, сина деспотице Ангелине.
Учени лекар Јован Комнин, писац Проскинитара Свете Горе Атонске, који је манастир посетио 1698, сведочи да је у овом млађем био насликан деспот Ђурђе са своја два сина, а на зидовима портика видео слике Акатиста Богородичиног и Откривења Јовановог, које је 1687. наручио бечкеречки митрополит Михаило, приказан и сам десно од улаза у храм. Од драгоцености је из старе у нову цркву пренесен велики хорос с натписима на грчком, словенском и немачком језику, изливен у Дрездену, 1699.
Користећи свој утицај на Порти, царица Мара је штитила не само светогорске монахе, а посебно братства Светог Павла и Хиландара, него и све хришћанске поданике Царства. Уступајући села Јежеву и Мравинце код Сера српским манастирима на Атосу, она је три петине прихода одредила Хиландару а две Светом Павлу. У истом односу им је завештала и сву своју покретну и непокретну имовину: имања, стоку, злато, сребро, одећу и тканине.
„Киоск“ султаније Маре – О Марином даривању постоји још живо предање, као и о њеном доласку у Свету Гору. Носећи поклоне које су тројица мудраца са Истока принели новорођеном Христу (злато, смирну и ливан), царица Мара се искрцала на пристаништу Светог Павла и упутила у манастир, али јој се на пола пута јавио глас с неба да на Светој Гори влада једна друга царица, Мајка Божја. Она је дарове предала монасима који су је дочекали и вратила се на брод, а на месту где се добротворки јавило провиђење подигнута је црквица („киоск“) осликана представама овог догађаја.
Српски поклоници то треба да знају и у њу могу свратити било да иду у манастир из пристаништа или из манастира према мору, или да долазе из Новог скита. Недавно је нађен турски акт којим је султанији дозвољено да посети светогорске манастире – Свети Павле, Зограф и Хиландар, са даровима у злату, сребру и скупоценим тканинама.
Можда није далеко дан када ће бити потврђено да је и султанија Мара посетила Свету Гору уз сагласност њене управе, као што је то било допуштено царици Јелени, Душановој жени.
Главна црква је завршена 1844, а посвећена је Сретењу Господњем. Има мермерни иконостас, који је стајао 1700 фунти у злату. Храм није живописан, иако је католикон деспота Ђурђа, у чијем је рушењу имала удела и ксенофобија једног грчког националисте, имао изванредне фреске, које су сведочиле „о развоју македонског стила у правцу геометријског обликовања“. На левој и десној страни ове цркве су параклиси посвећени Светом Павлу, односно Светом Николи.
Манастир има још седам параклиса, од којих је најпознатији онај у северном крилу бедема, посвећен такође св. Ђорђу, са живописом који је довршен 30. новембра 1552. Не зна се ко је њихов ктитор, јер је стари ктиторски натпис на словенском језику замрљан. У овом параклсу насликани су и ликови српских светитеља Симеона и Саве. О зидном сликарству овог параклиса подробно говори Гојко Суботић (Манастир Светог Павла у Казивања о Светој Гори, 1995:1138-141).
Манастиру припадају и два скита – Нови скит, пола сата хода на југ, и Светог Димитрија, у подножју североисточне стране врха Атос, у долини по којој је и добио назив Лаку скит, два и по сата хода од манастира, преко планинског превоја, према кули Морфино, између Ивирона и Лавре. У овом другом су до половине XVIII живели Срби, сменили су их румунско-молдавски калуђери, који и данас у њему обитавају. Киријакон је из ХIX века. Нови скит је подигнут 1760, када и главна црква, посвећена Рођењу Богородице. У црквеној књижници чува се 200 манускрипата.
Међу иконама у Светом Павлу треба поменути стару Богородицу Нисиотису, из Богородичиног манастира код Водена, која се данас чува у олтару, једну изванредну Богородицу са Христом, литијску Богородицу Мироточиву (по предању из иконоборачког доба али знатно млађу), са веома оштећеним Распећем на другој страни и икону светог Ђорђа, патрона храма.
У ризници се чува честица часног крста, део дарова тројице мудраца са Истока, које су турски војници запленили у Цариграду, а Мехмед Освајач их дао својој маћехи султанији Мари. Затим један сјајан диптих с почетка XIII века (у каталогу бр. 9), који садржи 26 минијатура с мотивима Дванаест празника, симболима јеванђелиста, четворицом анђела и разним светитељима. У средини сваке стране диптиха налази се по једна икона већих размера.
Из истог времена је и једна патена (плитка чинија за причешће) украшена са 14 минијатура испод стакла, западног порекла: с представама Христа Пантократора, који у левој руци држи земаљску куглу, Богородице, Јована Крститеља и четири арханђела. А такође и серија од 40 иконица на пергаменту, на којима су представе Дванаест празника, анђела, пророка и светитеља. У Светом Павлу се налази и велика плаштаница извезена златном нити на тамноцрвеној основи, једно од „ремек дела нашег старог веза“, судећи по имену наручиоца, митрополита београдског Исидора, дело „везиљске вештине београдских радионица“, настало вероватно између 1415. и 1423, када се и помиње у истроји града. У његовој изради је суделовао и непознати сликар који је „пастуозним намазима обликовао тело Христово и нарочито, веома пластично представио његово измучено лице“ (Суботић).
Архивска збирка има повеље са златним, сребрним и оловним печатом, као и друге документе а библиотека чува 494 рукописна кодекса. Некада богат фонд рукописа данас је расејан по бибилиотекама Лондона, Париза, Беча, Берлина, Москве и Петрограда. Енглески путописац Роберт Керзон (Robert Curzon, 1810-1873) оставио нам је сведочанство како је дошао до неких вредних рукписа на Светој Гори ( в. Visits to Monasteries in the Levant, London 1916, I изд. 1849 и: В. Костић, Четврта казивања, 2005). Између осталих, и до два четвројеванђеља из Светог Павла – једно бугарског цара Јована III Александра, на старом бугарском језику, исписано уницијалом и украшено илуминацијом од почетка до краја и серског митрополита Јакова. Са портретом наручиоца, које је за њега 1355. преписао расодер Калист, а које је напуштајући Сер и мирски живот могао понети у Свету Гору и сам Никола Радоња.
Тек предстоји темељни посао „на реконструкцији“ некадашње манастирске бибилотеке.
Манастир Ставроникита
Најмлађи међу данашњим манастирима је Ставроникита – Σταυρονικήτα (Свети Никола, 6/19. децембар) –који је основан у првој половини XVI века. На темељима неког много старијег монашког станишта, са најмањим земљишним поседом, непосредно око зидина и најужим саборним храмом од свих на Светој Гори. Смештен је на једној каменитој тераси поред мора, на северној обали полуострва, између Пантократора и Ивирона. У непосредној близини је пристаниште са кулом манастира Кутлумуша а у околини колибе и келије Капсале. До Кареје треба сати и по хода, до Ивирона и Пантократора око сат. Из Јерисоса и сваког манастира на тој страни Свете Горе до Ставрониките се стиже бродом или бродским таксијем, што је удобније и брже.
Барски вели да је манастир добио име по крсту (грч. ставрос) који је уз стазу поставио неки Никита, или по неком крсторесцу Никити. Христу сматра да је манастир тако назван по калуђеру Никити, свом првобитном оснивачу. Наиме, у једном документу из 1016. године и у низу докумената после те године јавља се потпис „Никифора, монаха из Ставрониките“. Христу још каже да је оснивач био разрок и да је имао надимак Стравоникита (стравос = разрок), али да је то временом „да би боље звучало“ промењено у Ставроникита.
Године 1287. Ставроникита је уступљен Кутлумушу а затим манастиру Филотеју, који га је касније, као станиште посвећено Богородици, продао игуману Григорију из Геромериона у Теспротији за четири хиљаде сребрњака. Григорије је од патријарха Јеремије I, свог земљака, добио повељу да оснује нови, последњи манастир на Светој Гори. Новој заједници је придодат и манастир Факен. Када је Григорије умро, а Ставроникиту задесио страшан пожар, обновио га је Јеремија лично и постао његов суоснивач. Манастир је у потоњем времену муку мучио са сиромаштвом и последицама низа пожара од којих је најтеже оставио онај из 1879. године. Принчеви Шербан Кантакузин и Александар Гика, јеромонах Маркос и Куртеса, жена Томе Кладоса давали су овој монашкој заједници знатне прилоге, али је она крајем деветнаестог века ипак била стављена под стартељство Свештене општине. У тим деценијама Руси су покушали да преузму манастир посредством монаха Натанаила, представника Св. Пантелејмона у Општини, нудећи значајну суму новца. Румуни су нудили још више, али је Ставроникита остао у грчким рукама. Манастир се финансијски консолидовао 1968. године, када је братство повељом патријарха Атинагоре прешло на општежиће. Ставроникита је први манастир који је то учинио у наше време.
Главна црква у стешњеној порти изграђена је 1536, на темељима некадашње, и посвећена је светом Николи. Касније јој је додата припрата. Храм се разликује од других католикона и по томе што нема апсиду ни параклисе на бочним странама спољне припрате.
Црква је била украшена фрескама Теофана Ватаса са Крита и његовог сина Симеона, али су преко њих касније осликане нове, мање уметничке вредности. Иконе на дрвеном иконостасу у дуборезу, из 1743, представљају Дванаест великих празника и међу најлепшима су у Светој Гори. Барски се дивио Теофановим иконама, стубовима од порфира и изузетним рукописима.У зидинама су четири параклиса, а трпезарија није на уобичајеном месту, преко пута католикона, већ на првом спрату јужног крила. У једном њеном делу су недавно очишћене фреске, за које се верује да су Теофаново дело. Манастир нема фијалу.
Ставроникити припада велики број калиба (каливес) у насеобини Капсала, око пола сата јужно од манастира, које су углавном ненастањене. Од литијских икона најпознатије су Светог Николе у мозаику и Деизиса. Прва стоји десно од улаза у цркву. Предање каже да су ову икону рибари мрежом извукли из морских дубина, где је почивала пет стотина година, и предали је монасима. На челу има посекотину за коју се мисли да је настала од на том месту припијене шкољке, због чега се зове и Свети Никола од шкољки. Друга се налази на десном зиду спољне припрате, а необична је по томе што се на месту које обично заузима Богородица налази свети Никола.
У ризници се чувају светитељске мошти и мноштво црквених предмета и других драгоцености. Библиотека садржи 181 рукописни кодекс, 53 су на пергаменту, и четири свитка. Већ помињани Енглез Керзон је 1837. године овде видео 800 кодекса (200 на пергаменту). Ако је податак тачан, онда је овај огроман губитак последица потоњих пожара. Међу сачуваним кодексима, истичу се бр. 43, јеванђеље из XI века, које садржи минијатуре четворице јеванђелиста представљених као „антички филозофи“ и бр. 46, познат као Псалтир Ставрониките из XII века, исписан златним словима и богато украшен, чију је сличност са сопоћанским фрескама уочио Светозар Радојчић. Барски је записао: „Ја кажем како тако лепу књигу на читавом свом путовању не видех“.
Манастир Ксенофонт
Ксенофонт– Ξενοφώντος, Ksenofondos (Свети великомученик Георгије- Ђурђевдан, 23. април/6. мај) – подигнут је на благом узвишењу поред мора, између Дохијара и руског манастира Св. Пантелејмона. Од првог удаљен двадесет минута хода, а од другог добар сат. По предању које је забележио Барски, у манастиру су прво живели Срби и Бугари. Када је тамо боравио 1726, затекавши тројицу-четворицу монаха (од којих је само један био свештеномонах), правило се читало на словенском, а видео је и много српских и бугарских књига (грчких мало). Сава Хиландарац каже да је „манастир прво засновао Ксенофонт, неки српски војвода (иначе историјски непозната личност)“, па је по њему и добио име. Грчки писци не помињу то предање, ни да је у Ксенофонту било словенских калуђера. Кадас само каже да је, према традицији, манастир основао преподобни Ксенофонт у Х веку. Он је потписао један акт прота Јована из 991. године. И још да је Ксенофонтов брат био неки Теодор, којег је св. Атанасије исцелио у Милопотаму.
Манастир се прочуо када је у њега, за време цар Вотанијата (1078-1081) дошао под именом Симеон, велики друнгарије (заповедник византијске флоте) Стефан, с тројицом својих рођака. Подигао је одбрамбену кулу и конаке, опремио цркву, даровао братији књиге и иконе. Манастир је постао „права кошница калуђерске предузимљивости“.
Имао је четрнаест пари волова, сто теглећих мазги сто тридесет бивола и две хиљаде оваца и коза, како пише Христу. Прекршили су светогорска правила о забрани боравка голобрадих младића (какви су били Симеонови рођаци) и узгоја домаћих животиња. Четворица придошлица су после протеста Светогораца протерани са Атона, али су на заузимање цара Алексија I Комнина ипак враћени у манастир за који су „толико учинили“.
Ксенофонт је у Антонијевом типику био на осмом месту, али је доласком Турака настао дуг период опадања, и пао је на шеснаесто у типику патријарха Јеремије. Опоравак је уследио тек када се одлуком патријарха Гаврила IV, 1783, вратио на општежитељни режим. Ксенофонт је прва светогорска заједница која је то учинила, после дугог раздбоља идиоритмије (особеножића), а за првог игумана је био изабран Пајсије Кавсокаливит (из скита Кавсокаливија). У отклањању полседица пожара од 1817. године много је допринео митрополит Филотеј из Самокова (Бугарска), који је овде живео после повлачења.
Спирални улаз у манастир је са западне стране, с надстрешницом. Крај њега је одбрамбена кула изграђена 1668. У пространој порти ходочасник најпре наиђе на стари католикон, „један од најмањих“ на Светој Гори, посвећен св. Ђорђу. Цркву су живописали разни мајстори у разна времена, од 1545. до 1637. Десно од олтара је црквица Светог Димитрија („најстарије здање у читавом манастиру“), чији иконостас заслужује посебну пажњу.
Манастирски комплекс је добио данашњи изглед после пожара од 1817. године. Тада су предузети обимни грађевински радови, зидови бедема су продужени и манастирско двориште је проширено толико да је сгарађен нови саборни храм, који по величини заостаје само за оним у Светоандрејском скиту у Кареји и скиту Пророка Илије. Има мермерни иконостас, није живописан и веома је светао, за разлику од оног у суседном Дохијару. Масивна четвороугаона кула у порти служи и као звоник. Фијала у његовој близини је знатно старија од конструкције која је окружује. Ксенофонт има две трпезарија, старију дограђену уз спољну припрату старе цркве, и нову у западном крилу наспрам улаза у нову цркву.
У манастиру ће вам радо показати иконе Деизиса и Дванаест апостола, које потичу из шеснаестог века, затим чудотворну Богородицу Одигитрију, за коју легенда вели да је, 1730, у три маха сама долазила из Ватопеда, после чега су се два братства сагласила да треба да остане у Ксенофонту. Слика се као Одигитрија левакиња, само је њена глава једва наклоњена ка Христу. Слави се 21. јануара. Налази се на северном стубу храма. Мозаичке иконе светог Ђорђа и светог Димитрија из ХII века спадају међу уметнички највредније. За прву причају да су је иконоборци бацили у ватру, али да је она остала неоштећена, па када је неки побожни хришћанин оставио на пучини сама је допловила до Ксенофонтовог манастира. Међу манастирским драгоценостима (честица Часног крста, мошти петнаест светитеља у уметнички украшеним реликвијарима). Истиче се и мала икона Преображења, 13х9 цм, из XIV века. У библиотеци, поред штампаних књига, има више докумената и око двеста рукописних кодекса (осам на пергаменту) и три свитка. Енглез Керзон је из Ксенофонта однео једно „дивно јеванђеље“, дар Алексија I Комнина, и једно четворојевађеље из IX века.
Ксенофонту припада и скит Благовештења, који су основали јеромонах Силвестер и старци Јефрем и Агапије 1776. године. Скит се налази на сат хода североисточно од манастира према Кареји, а до њега се може стићи и из Светог Пантелејмона, равнијим и бржим путем, као и Старог Русика.
Келија посвећена светом Андрији у Кареји служи као резиденција манастирског представника.
Предање очувано у манастирима Ксенофонту и Ватопеду казује да се ова Богородичина икона раније налазила у светој Царској лаври манастиру Ватопеду, у саборном Храму на стубу леве певнице. Међутим, 1730. године она је на чудесан начин нестала (иако су Црквена врата била закључана), и то не само из Цркве, са места на коме је стајала, него и из самог Манастира Ватопеда. Ватопедски оци протумачили су овај чудесни догађај као чин светогрђа и почели да трагају за иконом по читавом манастиру. Тада је стигао глас да се света икона појавила у манастиру Ксенофонту, удаљеном три часа хода од Ватопеда. Оци сместа пошаљу неке људе да је донесу оданде на њено место, што су они и учинили. Тако икона би враћена у Ватопед и опет постављена на своје место. Од тада оци предузму најстроже мере ради очувања и безбедности ове иконе. Но, и поред свега тога, часна икона бБгомајке, судовима само њој познатим, поново напусти овај свети манастир и поред свих предузетих мера, затворених и закључаних врата и прозора, чудесно се пресели на свето место које је изабрала, у манастир Ксенофонт. Тамо она до данас стоји и стајаће док год њено провиђење благоволи, на утеху и бригу о братији која се тамо подвизава. Нешто касније ватопедска братија дођу у храм и видевши да опет иконе нема на уобичајеном месту, увере се у благовољни и чудесни богородичин одлазак. Чувши о њеном пресељењу на исто место, не хтедоше да се противе богородичиној одлуци и сви једнодушно похитају да јој се поклоне. У знак сећања на ово чудо, ватопедска братија се сагласе да јој доносе у Ксенофонт свеће и уље, што су и чинили дуги низ година. Ова света икона налази се у саборном храму, на стубу леве певнице, као и раније у манастиру Ватопеду.
Манастир Светог Григорија, Григоријат
Григоријат – Οσίου Γρηγορίου (Свети Никола, 6/19. децембар) – припада групи манастира основаних у четрнаестом веку на западној обали, јужно од луке Дафни. Уздиже се на једној стени изнад мора, знатно нижој од оне на којој се успиње њему суседни Дионисијат. Из овога се у Григоријат може стићи уском, каменитом стазом за сат, сат и по хода. Најлакше је, наравно, користити бродски превоз. Пејзаж у пристаништу је потпуно измењен у односу на онај од пре три деценије. У њему је сада и архондарик и конак за госте. Легенда вели да је на овом месту у античко доба био Посејдонов храм. Не зна се ко су оснивачи Григоријата ни када је тачно подигнут. Нарочито су прва два века његова обавијена тамом. Све што се предањем сачувало, бележи Сава Хиландарац, у деветој деценији XIX века, то је: да је у том крају у пећини живео некада пустињак Григорије, да је основао манастир, да је био Србин и да су у манастиру првобитно живели Срби а да су га после пожара напустили поневши са собом мошти свога земљака. Григоријат је свакако постојао у доба византијског цара Андроника III јер се његово име спомиње у списку светогорских манастира тог времена. У Антонијевом типику је од двадесет пет манастира заузимао двадесет друго место. Као његов оснивач помињу се Григорије Синаит и Григрије из Сирије, чак и обојица истовремено. Новија истраживања кажу да га је основао један млађи Григорије, ученик Григорија Синаита, управо онај чије су мошти сачуване у Србији.
Барски је у првој половини ХVIII века два пута походио Свету Гору и о Григоријату оставио посебну студију. Он вели да је Григоријат најмањи међу двадесет манастира. невеликог пречника, заправо да се састојао од једне зграде облика кружне куле, са јединственим кровом, на три или четири спрата. У стешњеној порти је била мала црква, под кровом заливеним оловом, а имала је облик издуженог правоугаоника, са куполом без тамбура, ослоњеном на четири зидана стуба. Унутар зграда били су четири параклиса, трпезарија, гостинске просторије, прихватилиште за болесне, собе за пријем и осамдесет келија са балконима. Све је ово нестало у пожару од 1761. године, заједно са многим драгоценостима. Обнове се прихватио бивши сабрат Григоријата Јоаким Макригена, из Акарнаније, који је тада као пустињак тиховао у Светој Ани а манастир је, захваљујући прилозима влашких и молдавских владара, као и дарежљивих верника, већ 1783. године повратио свој стари изглед. Временом се поново нашао у озбиљним дуговима. Године 1840, одлуком братства и патријарха Антима IV, манастир је постао општежитељан а за првог игумана је изабран Неофит, ученик Теодорита Есфигменског. Под игуманом Симеоном Tрипољски манастир је успео да отплати дугове, сагради нове конаке са северне и западне стране и добије данашњи изглед, са две порте.
Главна црква, посвећена светом Николи, изграђена је после пожара, и из времена градње потиче и њен живопис. Осликали су је мајстори из Костура, Георгије и Гаврило. Дрвени иконостас је украшен старозаветним мотивима. Припрата је дограђена и осликана у време игумана Неофита (1864), а на њеној левој страни је параклис посвећен преподобном Григорију, подигнут 1851. Григоријат има по шест параклиса унутар и изван зидина од којих је онај на гробљу, посвећен Свим светима, украшен фрескама 1739. Сем три станишта у непосредној близини, манастир у Кареји има шест келија. У келији посвећеној Сретењу Господњем смештени су Јосафеји, у келији Светих бесребреника живе Пахомеји, док у келији Светог Трифуна пребива манастирски представник. У овој келији је својевремено било толико монаха да је имала и игумана.
Међу литијским иконама које се чувају у католикону истичу се Богородица Млекопитатељница (Галактотрофуса) и Свевладарака (Пантанаса). Обе су чудотворне. Прва спада међу ретке иконе Богородице како доји малог Христа, док је друга копија древне Путеводитељке (Одигитрије) која би требало, како се мисли, да је уништена приликом освајања Царигарда. Манастир је крајем ХV века копију добио од супруге Стефана Великог, Гркиње по рођењу, што се види из натписа: Молитвени прилог најпобожније госпе Марије Асанине Палеолог, господарице над Молдавијом и Влашком.
Међу драгоценостима су и делови моштију Григорија Назијанзина, Григорија Богослова, Дионисија Ареопагита, Анастасије Римске, два златоткана покрова из ХV и ХVII века. У библиотеци се чува 297 рукописних кодекса (11 на пергаменту), које су све пописали григоријатски монаси Варлаам и Висарион и тако довршили посао који је започео С. Ламброс. Поронађени су и неки досад непознати. Посебно заслужује да се помене кодекс из ХIV века који садржи једини постојићи текст Јерминог пастира, коме недостаје неколико листова. Затим псалтир из XII века (кодекс бр. 3), а рукопис бр. 139 је заправо итинерер из 1680, који садржи занимљиве минијатуре с приказом места ходочашћа на Светој Гори. У архиви се чува збирка златопечатних и других повеља, као и турских докумената од којих су најстарији један сурет из 1429 и вакуфнама из 1561.
На старој богородичиној икони невеликих димензија стоји натпис који сведочи да је она дар Благочестиве владарке Молдавије Марије Палеолог. Ову икону благочестиво поштују и славе у манастиру григоријату, јер је у два страшна пожара остала неоштећена. Нарочито први пожар, који је захватио манастир 30. Новембра 1761.године, био је толико катастрофалан, да су манастирска здања изгорела скоро до темеља. Руски монах-путник Барски описује ову свету икону следећим речима: “и тамо на левом стубу нађох једну стару икону пресвете богородице, не велику, до једног лакта, са позлаћеним венцем и рукама, пред којом непрестано гори сребрно кандило, са следећим натписом на грчком: дар Благочестиве госпе Марије Асанине Палеолог, господарице над Молдавијом и Влашком.” Ова света богородичина икона налази се Саборном храму, на североисточном стубцу леве певнице. Потпис благочестиве Марије Палеологине не налази се на самој икони, већ на сребрној плочици причвршћеној на дну иконе.
Манастир Есфигмен
Есфигмен – Εσφιγμένου Вазнесење Господње (Спасовдан, 40 дана после Васкрса) – лежи на самој обали морског затона. Између обронака брда Самарија и Живоносни источник (Зоодохос Пиги). Према једном предању, манастир су основали цар Теодосије II и његова сестра Пулхерија, супруга цара Марцијана (њој сродна традиција приписује и оснивање манастира Ксиропотама, недалеко од луке Дафни). Следећи ту традицију, Есфигменци су пре коју годину у једном атинском хотелу обележили миленијум и по постојања (првобитно су то намеравали да учине на старом атинском стадиону, али им то на нечију интервенцију, они претпостављају цариградског патријарха, није било дозвољено). Први писани помен манастира датира из 998. године. У тим првим документима манастир се помиње под именом Есфагмен (што значи убијен, искасапљен, посечен). Мишљење да је име манастира изведено из положаја на коме се налази – стешњен између брда и мора (грч. еsphigmenos) – не чини се основаним. Прихватљивије је оно да се његов оснивач можда звао Есфигмен, под условом да је тај монах неко ко врло чврсто затеже појас око струка (Христу).
Из прве половине XI века познат је игуман Теоктист, који је 1037. године изабран за прота Свете Горе. Пре тога је за монаха пострижен руски подвижник Антоније, који је у једној пећини поред манастира провео десет година (данас се изнад ње уздиже истоимени параклис), кога Есфигменци сматрају оцем руског монаштва (када се вратио у Русију, Антоније је основао Кијевско-печерску лавру) и с поштовањем и данас говоре о овом светитељу. Есфигемен је 1015. године у светогорској хијерархији заузимао шесто а у Мономаховом типику (1045) пето место, у Антонијевом девето, а данас је пао на осамнаесто. Поред Антонија Печерског (о чему иначе нема писаних извора), у манастиру су боравиле и друге славне личности: монах Акакије (касније цариградски патријарх Атанасије), Григорије Палама, историчар и гласовити тумач канона Православне цркве Јован Зонара, учени Герасим Смирнакис, први писац једне историје Свете Горе као монашке заједнице, и други.
Данашњу главну цркву је на месту старе подигао игуман Теодорит 1810. године, а посвећена је Вазнесењу Господњем. Два параклиса, у унутрашњој односно спољној припрати, дограђена су 1845, благословом патријарха Антима VI, који је својевремено био есфигменски монах. У време градње католикона, подигнута је фијала на коју посетилац наиђе чим прође кроз главну капију, као и трпезарија насупрот улаза у цркву. Живопис је потамнео од ватри турских војника који су ту логоровали за време грчког устанка.
Унутар манастирских зидина има још осам параклиса, а један је посвећен Палами, чувеном исихасти, потоњем архиепископу солунском и последњем од великих Светих Отаца. За нове, импресивне градитељске подухвате заслужан је игуман Агантангел Калиполит, који је 40 година управљао манастиром (1832-1871). Есфигмен су у средњем веку помагали Јован V Палеолог, српски цар Душан, деспот Ђурађ Бранковић, његова ћерка султанија Мара.
Међу манастирским драгоценостима, које се чувају у олтару, издвајају се мошти више светитеља, мозаичка икона Спаситеља како стоји и десном руком благосиља а у левој руци држи јеванђеље (XIII век), Пулхеријин крст украшен бисерима и смарагдима, док се у ризници налази четвртина Наполеоновог шатора, дар патријарха Григорија V. Литијске иконе и манастирски архив похрањени су у старом игуманском конаку, као и Есфигменска повеља Ђурђа Бранковића, са портретима деспотове супруге и њихове деце. Српски деспот је повељом од 11. новембра 1430, писаној у Жичи, одредио манастиру годишње 50 литара сребра од новобрдске царине, а деспотица Ангелина овај поклон потврђује 1499.
Од четири стотине рукописа у манастирској бибилиотеци 75 су на пергаменту, посебно су занимљиви бр. 14 и 19, оба из једанаестог века. Први је књига месечних служби од септембра до децембра са илустрацијама „велике вредности“, а други примерак јеванђеља, с портретима четворице јеванђелиста и дивним иницијалима.
У Есфигмену данас живи око стотину монаха, међу којима и петорица Срба, које медији називају зилотима. Манастир је, заиста, постао центар антиекуменизма, не само на Светој Гори. Есфигменци не одобравају екуменистичке акције цариградских патријараха, и још од сусрета патријарха Атинагоре са римским папом Паволом Шестим, на службама не помињу име свог духовног поглавара. На спољњем зиду, с морске стране, од 1974. године стоји комад црног платна с натписом Orthodoxia e Tanatos (Православље или смрт).
Сви досадашњи покушаји да се есфигменско братство протера са Атоса нису успели. Непоколебљиви у вери, чувању канона и светотачког предања, и уз прећутну подршку многих Светогораца, али и побожних становника Солуна и Халкидика, Есфигменци опстају и поред забране допремања хране и лекова, одузетих добара и блокаде банковног рачуна. Канонски сукоб с првојерархом Цариградске цркве је у последњој декади ескалирао у отворену нетрпељивост и прогон. Приликом последње посете Светој Гори, патријарх Вартоломеј је у Кареји, тик уз стари конак, положио камен темељац „новог Есфигмена“, чије „братство“ чине есфигменски келиоти који су се приклонили патријарху.
Икона која се недавно прославила као чудотворна у манастиру Есфигмен заправо је репродукција иконе Пресвете Богородице Руже Неувењиве. Ова на дрвету каширана икона припадала је блаженопочившем игуману Евтимију и по његовом упокојењу стављена је на његов гроб будући да се током овоземаљског живота у својој келији увек молио пред њом. Игуман Евтимије упокојио се 1999. године, а пчеле су врло брзо пошто је сахрањен начиниле рам од воска око лика Богородице пажљиво опточивши лик Мајке Божије и Богомладенца. Касније су монаси Есфигмена увидевши како пчеле на чудесан начин прослављају Господа и Пресвету Богомајку ову икону поново унели у манастир где се и данас чува.
Манастир Свети Пантелејмон
Руски манастир Светог Пантелејмона – Αγίου Παντελεήμονος – Пантелеймонов (Ρωσικό), 27. јул/9. август – најупечатљивије је монашко станиште на западној обали Свете Горе. Пре него што трајект уплови у луку Дафни, своје крајње одредиште, посматран с брдоске палубе манастирски комплекс личи на мали град с мноштвом црквених купола, низом помоћних зграда и огромним архондариком за пријем гостију. Највећим и различитим од свих других које ходочасник може да види на Атосу. Смештен крај мора, између главне светогорске луке и Ксенофонта, из кога се пешице стиже за сат, данашњи Пантелејмонов манастир је из темеља подигнут крајем XVIII и почетком XIX века. Стари манастир, Палеомонастиро или Стари Русик, налази се сат хода узбрдо према Кареји. Једна монументална црква од тесаног камена, међу највећим на Светој Гори, подигнута на прелазу XIX у XX век, „зграда као касарна“ у којој су пре стотину година биле монашке келије, која је на Саву Хиландарца оставила врло ружан утисак. Остаци порушене и бршљаном обрасле капеле и део куле са које је Растко Немањић, како пишу његови животописци, бацио световно рухо и праман пострижене косе, све је што намерник може да види од некадашњег Светог Пантелејмона.
Црква у кули, посвећена Светом Сави Српском, обновљена је пре двадесетак година залагањем тадашњег прота Пајсија Хиландарца. Према писаним изворима, првобитни, срушени храм у Старом Русику био је осликан „дивним фрескама“. Читав крај последње време доживљава потпуни преображај: саграђен је нови мост на речици која протиче тик поред северног зида конака, заблистала је старим сјајем келија поред пута за нови манастир, ограђено је имање и подигнути нови засади воћа.
У Кијево-печерском патерику је забележено да је руски манастир на Атосу постојао већ у време кнеза Владимира, у Х веку. У Лаври је сачуван акт из 1016. године на коме је потписан и игуман „обитељи Руса“, монах Герасим.
Неколико аката у Пантелејмоновом архиву из 1030, 1048. и 1142. године говоре да је Ксилург био „први руски манастир“. Налазио се између Ватопеда и потоњег манастира Пантократора, где је данас руски скит Богородица, настањен бугарским монасима. Документ из 1142. године је попис манастирске имовине, а у њему посебно место заузима попис „руских књига“ међу којима и: 1 номоканон, 2 украшена јеванђеља и служабник са требником, 5 апостола, 5 псалтира и 5 часослова, годишњи комплет минеја, Житије св Јефрема и друге, од којих ниједна није сачувана. Због све већег броја руских монаха (Трећа казивања, 1999:200), Христу не каже „руских“ већ да се „братство било врло умножило“, игуман Ксилурга Лаврентије затражио је од светогорске општине, 15. августа 1169, да му уступи један од већих ненастањених манастира. Додељен му је манастир Пантелејмон који се први пут помиње 998. године, а налазио се на месту где су развалине и остаци Старог Русика. Пантелејмонов или манастир Солуњана је од те 1169. године познат као „Руски“, а од ХIV века се и у службеним списима говори о „руском манастиру Светог Пантелејмона“. То име ће се задржати до данас, без обзира што је повремено опет прелазио у грчке руке.
Између 1346. и 1500. године у манастиру је „највише било грчких, а одмах за њима и српских монаха“. Нема сумње да је у то време Свети Пантелејмон био под покровитељством српских владара, владало је „опште уверење да Пантелејмон припада Србима“. Покровитељство цара Душана нарочито је допринело материјалном опоравку манастира, а Душан му је за игумана био одредио ученог инока Исаију, кога су Атонци веома поштовали. Исиаија је у историју српске средњовековне културе ушао првенствено као преводилац. Да је Пантелејмон сматран српским манастиром, говори и писмо деспотице Ангелине, удовице српског деспота Стефана, руском кнезу Василију Ивановичу (1503-1533) у коме тражи да под своју заштиту узме манастир „као њено добро“ (Христу:257).
Руски калуђери су на Атос почели да пристижу у већем броју тек када је Русија збацила монголски јарам. Између 1500. и 1740. године у манастиру је први пут у богослужењу преовладао словенски над грчким језиком, али је братија и даље пролазила кроз велика искушења. Манастир је једно време толико био економски пропао па је био ослобођен плаћања доприноса Светогорској општини. Када је учени калуђер Василије Барски први пут дошао у Русик, 1725, затекао је само два руска и два бугарска монаха, а 1744. само неколико Грка. Дотрајале зграде, склоне паду, навеле су калуђере да пређу на обалу, где су са благословом патријарха Григорија V и уз новчану помоћ влашког кнеза Калимаха Александра Скарлата саградили цркву и јужно манастирско крило. Сеоба из старог у нови манастир почела је 1765. године. Патријаршијском повељом из 1806. ново станиште је названо „Принчевско општежиће Калимахида“, а братство је три године раније било увело општежиће.
Са првим таласом панславистичког покрета, 1839, Свети Пантелејмон је почео да прима све већи број руских монаха али и да добија велике новчане прилоге. Први Руси који су дошли били су Јероним, Митрофан и Партеније, дотадашњи пустињаци у Капсали. Тако су године 1875. Руси други пут у историји манастира постали већина. Изабран је први игуман Рус по имену Макарије.
Свети Пантелејмон има унутар комплекса петнаест различитих параклиса: онај посвећен Успењу Богородичниом је северно од главне цркве, а онај Светога Митрофана западно од библиотеке. Вреди поменути двоструку цркву Покрова пресвете Богородице и Александра Невског (1852), на највишем спрату северног крила, препуну најскупоценијих предмета и реликвија. Служе као замена главном храму.
У огромној трпезарији наспрам улаза у католикон, на западној страни, саграђеној 1892, може истовремено да обедује хиљаду људи. Толико их буде о празнику Покрова Богородичиног или о храмовној слави. Испред улаза у трпезарију је фијала јединствене конструкције а изнад звонара с кровом у облику пирамиде и читавим системом звона. Оно највеће на читавој Светој Гори, тешко тринаест тона, обима 8, 71 и пречника 2,71 метара је на првом спрату, два мања звона су на другом а навише све мања и мања. Свети Пантелејмон има делова моштију многих светитеља, изобиље везених руских одежди, богослужбених сасуда, икона. Највредније су Богородица Јерусалимска, Јована Крститеља, светог Пантелејмона, икона св. Александра Невског стоји у истоименој цркви). Икону Богородицу Јерусалимску је, према предању, насликао јеванђелиста Лука, петнаест година по вазнесењу Исуса Христа. Икона је по налогу цара Лава Великог 453. године пренета из Јерусалима у Константинопољ. Приликом покрштења Руса, Лав VI Филозоф поклања икону кнезу Владимиру, који је односи у Кијев. Касније је Иван IV Грозни односи у Москву. Била је у Успењском сабору Кремља до 1812, када је Наполеон 1812. односи у Париз, у цркву Notre-Dame. Икона је ову катедралу красила до почетка ХХ века. Једна копија Богородице Јерусалимске, тип Богородице са Христом на десној руци, чува се у московском Успењском сабору, друга у Хиландару, а позната је и по Житију свете Марије Египатске Јерусалимског патријарха Софронија и фресци у Пећкој патријаршији. Једно Јеванђеље непроцењиве вредности и свети путир, у олтару цркве Покрова Богородичиног, поклон су великог кнеза Константина Николајевича приликом посете манастиру 1845. Штампано јеванђеље у параклису Свети Скепи такође је дар овог руског принца. Манастирска библиотека данас има 1320 рукописних књига, од којих 600 словенских а 110 на пергаменту. Јеванђелистар на пергаменту (кодекс бр. 2) вредан је због сјајних минијатура, с портретима јеванђелиста и призорима из живота и чуда Христових. Издваја се и кодекс под каталошким бројем 6, који садржи 16 текстова св. Јована Богослова намењених гласном читању и украшен је са 21 илустрацијом. Оба кодекса су из ХII века.
Поред Русика, десет параклиса изван манастирског круга, две келије у Кареји и још три на другим местима, Свети Пантелејмон има још три зависна станишта. То су: скит Успења Богородичиног (познатији као Богородица) на источној страни Атоса, у шумовитом крају, изнад манастира Пантократора, Нова Тиваида и Хрумица.
Скит Богородица је од 1818. године општежитељни скит, у њој живе бугарски монаси. Поред главне цркве су и два параклиса посвећена Јовану Рилском и словенским апостолима Ћирилу и Мтеодију.
Тиваиду Светогорци зову и Гуруноскити, прво је веће станиште које се поклонику указује док бродом путује према манастирским пристаништима на западној обали, северно од луке Дафни. Црква у Тивиади је поново литургијски оживела, јер су се у њене конаке крајем прошлог века вратили руски калуђери.
Метох Хрумица је некад био хиландарски, јер је на хиландарском земљишту. Овде су Руси подигли цркву, болницу и још неколико великих здања, можда за „неке високообразовне установе, намењене Светогорцима али и људима из спољњег света“, како каже један хроничар Свете Горе. Историјски догађаји су омели да своје планове остваре. Читав метох је данас под виноградима, у Хрумици су највеће плантаже винове лозе на Атосу. И Сава Хиландарац пише о Хрумици као руском метоху, мада је он на хиландарском земљишту. Ни садашњи најстарији Хиландарци не знају када је и зашто Хрумица постала Пантелејмонов посед. Као и још два метоха, један м. Дионисијата (изнад Моноксилита), други Светог Павла у истом крају.
У последње две деценије Свети Пантелејмон је архитектонски обновљен а братство броји око стотину монаха, само што, причају познаваоци светогорских прилика, они пореклом из Украјине бројчано потискују Русе, и некада руски манастир све више постаје украјински. И то питање је, кажу, Владимир Путин поставио светогорској и манастирској управи током своје посете Кареји и Светом Пантелејмону.
Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру Пантелејмону, удаљеном од новог манастира сат времена.Манастиру и на утеху братији која се у њему подвизава. Предање казује да је и раније многа чуда учинила ова света икона, али пошто је у овом манастиру дошло до многих промена – као у ниједном другом атонском манастиру – због тога се и детаљни опис и предање о тим чудесним догађајима заметнуло и изгубило. Од скоријих чуда наводимо сведочанство о великом пожару. Убрзо по изградњи новог манастира, из непознатих разлога запалила се околна шума. Мало по мало, пламен се толико разгори, да у незауставном налету почне гутати све пред собом, претећи да претвори у згариште и сами манастир. Монаси и затечени мирјани узалуд су покушавали да се изборе са ватреном стихијом. Када су се међутим обратили у молитви победоносцу и великомученику христовом, истог часа страшни пламен се утишао. Неколико година касније поновила се иста несрећа, али се опет за умиривање и одбрану од пламена усрдним молбама и молитвама братија обрате великомученику и свемилостивом Пантелејмону.
Манастир Костамонит
Када од бугарског пристаништа поклоник крене пешчаном обалом десно, према Дохијару, већ после неколико минута наиђе на остатке некадашње одбрамбене куле, а нешто даље на нову пристанишну зграду. И кула, и та нова арсана, окружени маслињаком, припадају манастиру Констамониту, до којег се одатле пешице, приступачним путем, стиже за нешто више од пола сата. Историјски се први пут помиње у XI веку. Сава Хиландарац вели за Констамонит да је „једна од најстаријих полазних тачака хришћанске културе на овом полуострву“, и да у томе не уступа ни Ватопеду ни Филотеју. Приликом градње манастира нађени су ту остаци некадашње хришћанске богомоље (сматра се да је с леве стране Зографског потока био град Олофикс и у њему хришћанско становништво).
О пореклу његовог имена такође има много предања. Једно каже да је манастир основао Константин Велики а зваршио његов син Констанс, па име тако чува спомен на осниваче. Друго вели да је име добио по кестеновима (гр. кастанеи) којих је око манастира мноштво. Треће да је његов оснивач извесни подвижник из места Кастамона у Пафлагонији. Његов назив у најстаријим документима „не оставља места сумњи да ово треће објашњење одговара истини“.
У акту прота Теофилакта (1045-1051) изричито се вели „Кастамоњанинов манастир“ (грчки генетив Кастамониту). Зна се да је крајем овог и почетком следећег века, када је избила афера са влашким сточарима, игуман манастира био Иларион, касније светогорски прот, рођак цара Алексија I Комнина.
У хрисовуљи цара Јована V Палеолога (1351) манастир сe помиње под именом Кастамонит. Почетком четрнаестог столећа манастир је после једног пожара обновила племкиња Ана Филантропина, којом приликом је братству поклонила и икону Богородице Путеводитељице. Пожари који су уследили донели су калуђерима нове невоље. Тако се међу ктиторе ове обитељи уписао и српски велики челник у време кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића Радич Поступовић. Његова ктиторска повеља се и данас чува у манастирској архиви. Српски достојанственик је у овом манастиру потом живео и умро као монах Роман. Поступовићев поклон потврдио је 1433. године деспот Ђурађ Бранковић, приложивши и сам одређену суму новца.
Турско освајање Свете Горе донело је манастиру пропадање и немаштину, пад ранга (са петнаестог на двадесето место), па је 1661. године био ослобођен свих дажбина општини. Опоравак је уследио преласком на општежиће и захваљујући помоћи кире Василике, жене Али-паше Јањинског, али је он био прекинут избијањем грчког устанка за ослобођење 1821. Настављен је много доцније доласком у манастир јеромонаха Симеона из Стагире, са својим старцем Јосифом, који је путујући по Русији и Грчкој сакупио велику суму новца.
Главна црква је четврта на истом црквишту, посвећена Првомученику Стефану, а саграђена је између 1860. и 1871. године у време игумана Симеона. Димитрије Аврамовић, који је по Стеријином налогу, путовао у Свету Гору, 1847. и 1849, да попише српске древности, наводи да је цркву подигао Радич Поступовић. То би значило да је Радичева задужбина срушена и изграђена нова саборна црква. Има две припрате и њени габарити одговарају „величини манастира“.
Саборни храм није осликан фрескама, има мермерни под и позлаћен мермерни иконостас. Украшавају га три изванредне старе иконе – на десном источном стубу виси изборажени лик архиђакона Стефана, заштитиника храма, и према предању, икона је на чудесан начин стигла у манастир из Јерусалима, за владе Алексија I Комнина.
Насупрот овом стубу је икона Богородице Одигитрије (Путеводитељке), великих размера (120 х 70 цм), испред које стоји кандило које се никад не гаси. Трећа је чудотврона Богородица Антифонска (Антифонитрија), која је 1020. године, уочи празника Преноса светитељевих моштију, 2 (15). августа, начинила чудо, напунивши ћуп уљем и тиме услишила моленије настојника Илариона који је био забринут како ће његово сиромашно братство дочекати госте. Тај ћуп запремине 400 литара, сачуван у манастирском покладу, и данас се показује посетиоцима. Татић-Ђурић ово чудо приписује Одигитрији (Четврта казивања:72-73).
Констамонит има четири црквице унутар зидина. У параклису посвећеном Богородици Вратарници (Портаитиси) је истоимена чудотворна икона, поклон српске принцезе Ане Филантропине. Ову икону је игуман Симеон носио на свом путовању у Русију (1872-1876). У манастиру се чува предање да је и чудотворна Одигитрија њен дар. Изван манастира је још пет параклиса, онај посвећен Светом Антонију, са лепим иконостасом из 1670, налази се на месту некадашњег манастирића Неакит. У манастирској арсани је црква Светог Николе, у којој је, према предању, за време грчког устанка, када је нејако становништво избегло на Свету Гору, рођен један дечак. Констамонит нема метоха ни скитова, келија у Кареји је боравиште манастирског антипросопа.
Од манастирских драгоцености вредне су помена: честица Часног крста, део десне руке светог архиђакона Стефана и рамена кост Константина Великог, један византијски крст и златни повез јеванђеља израђен у Калариту (Епир) 1820, који се сматра даром Кире Василике.
У овом грчком манастиру очувано је и неколико српских повеља – две Радича Поступовића, једном одређује манастиру помоћ од 20 литара сребра годишње, после пожара од 1424; другом је после своје смрти завештао братству за издржавање седам села. Он је прописао и типик кога ће се калуђери држати, који се и данас чува у архиви. Две даровнице су са потписом деспота Ђурђа Бранковића, једном се потврђује Радичево право својине над завештаним селима. У манастирској библиотеци чува се збирка од 110 рукописа, 14 на пергаменту. Нарочиту вредност има бр. 99, палимпсест који садржи текст јеванђеља из ХIV века поврх текста Житија светих на латинском из дванаестог.