У петак, 31. октобра 2025. године, под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у манастиру Преподобног Прохора Пчињског одржан је, четврти по реду, Светопрохорски монашки сабор.
Сабор је организован трудом Епархије врањске, са благословом епархијског Архијереја, Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита врањског г. Пахомија и Светог манастира Хиландара.
Светопрохорски монашки сабор се увек организује уочи манастирске славе – празника Преподобног Прохора (1. новембар / 19. октобар), зарад очувања и унапређења аутентичног монашког предања. Ове године је уприличен у оквиру свечаности која је приређена поводом обележавања пола века обновљене Епархије врањске и окупио је више десетина монаха из укупно шеснаест манастира.
У присуству многобројних гостију, монаштва Српске Православне Цркве и светогорских монаха, у раду Сабора учествовали су и следећи Архијереји: домаћин, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит врањски г. Пахомије, Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар и изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и Његово Преосвештенство Епископ дремвитски г. Давид. Свим учесницима је овом приликом дарован Зборник радова монашког сабора 2024.
Пленарно заседање отпочело је поздравним обраћањем Митрополита Пахомија, домаћина и председника Организационог одбора Сабора, који је пожелео добродошлицу присутнима и изразио радост поновног сусрета, нарочито у духу обележавања пет деценија постојања обновљене Епархије врањске.
Писмо Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија прочитао је изасланик, викарни Епископ новобрдски г. Иларион. Патријарх је благословио активности овогодишњег Сабора и истовремено нагласио велики значај монашких сабрања и монаштва уопште, посебно у савременом свету: „Монаштво је позвано да буде тихо срце Цркве, да молитвом и постом предводи цео свет у покајању, да сведочи истински живот и буде живи подсетник на Царство Божје које је у нама и међу нама”.
Високопреподобни архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара и потпредседник Организационог одбора Сабора такође се обратио сабранима, пожелео добро молитвено расположење и изнео програм рада. У уводној речи, игуман Методије је назначио непроцењивост монаштва као најлепшег украса Цркве и њеног здравог ока и следећим речима подсетио на важност узрастања на једином исправном путу монаха – вођењу унутрашње борбе: „Како бисмо се научили водити ову унутрашњу борбу и како не бисмо никада заборавили да је то, за нас који смо понели крст монашког подвига, једини исправан пут, потребно је да се непрестано поучавамо од оних, духовно искуснијих, који су способни да и друге руководе”.
Након пленарног заседања и уводних обраћања Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита врањског г. Пахомија, Његовог Преосвештенства Епископа новобрдског г. Илариона, викара и изасланика Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и Високопреподобног архимандрита Методија, игумана Светог манастира Хиландара, уследио је радни део овогодишњег Светопрохорског монашког сабора.
Радни део Сабора је у две сесије обрадио неколико важних тема о монашком животу, уз разговор и размену духовних искустава након излагања говорника.
Епископ дремвитски г. Давид
Македонска православна црква – Охридска архиепископија, Скопље, Северна Македонија
Лепота као присуство (православно монаштво – аутентични израз лепоте)
Прво заседање отворио je Његово Преосвештенство Епископ дремвитски г. Давид из Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, који је говорио о православном монаштву као аутентичном изразу лепоте. По речима Епископа Давида, монах је позван да поседује унутрашњу и спољашњу красоту, разуме се, не према квази светским критеријумима, већ према критеријумима Цркве; односно, он треба да стреми ка томе да буде аутентична икона Христова. Говорећи о православној антропологији, осврнуо се и на примере пустиножитеља, који су се такође окупљали на монашким сабрањима и разговарали о теолошким темама и закључио да се лепо не своди искључиво на естетику, већ залази у онтолошку димензију, односно, у један конкретан начин постојања, који у монашком етосу подразумева веру у јединство Мистичког Тела Христовог.
Старац Патапије
Скит Свете Тројице – испосница Светог Акакија, Кавсокаливија, Света Гора, Грчка
Значај континуитета монашког предања у Православној Цркви: Савремено искуство Свете Горе
Монашко предање је кроз векове сачувало неискварени богословски, литургијски и духовни идентитет Цркве, навео је у излагању старац Патапије и додао да је изузетан пример и светли центар тог континуитета управо Света Гора Атонска. Искуство Свете Горе, по речима старца Патапија, представља дични светионик за Цркву и савременог човека, не само свето и атрактивно географско подручје, већ и духовну институцију, радионицу светости, која кроз сва времена чува живим етос, практиковања и начин размишљања Светих Отаца. Предавач се овом приликом ослонио на примере и богословље великих духовних ауторитета, Светих светогорских монаха, попут: Атанасија Атонског, Саве Српског, Григорија Паламе, Пајсија Светогорца, Порфирија Кавсокаливита, Никодима Светогорца, Софронија Есекског, Јосифа Исихасте и других, који су веома допринели очувању и ширењу, и данас постојеће, аутентичне монашке традиције. Старац Патапије је истовремено посебно истакао и Свети манастир Хиландар као вековни светионик монашког живота у процвату и духовног руковођења благочестивог српског народа.
Високопреподобни архимандрит Захарија
Манастир Светог Јована Претече, Есекс, Енглеска
Послушност – чудесно исцељење воље
Будући да Високопреподобни архимандрит Захарија, духовник манастира Светог Јована Претече у Есексу, ипак није присуствовао Сабору, његову беседу прочитао је Високопреподобни архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава.
Тајна монаштва је величанствена и њена суштина се састоји ни у чему другом до у послушности, по примеру живота Господа Исуса, Јагњета Божијег, написао је архимандрит Захарија на првој страници рада и додао да када човек падне са висине божанског живота, мора да тражи краћи пут за повратак, а та пречица за повратак назад у Рај јесте пут послушности. Послушност исцељује палост људске природе и представља сигурну путању ка преображају телесног ума и стицању ума Христовог.
Сестринство манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана, Горње Жапско, Врање
Монаштво је похвала и украс Цркве Христове (Свети Исак Сирин)
На крају овогодишњег радног дела Сабора, сестринство манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана (Горње Жапско) припремило је тематски сиже протекла три и овогодишњег, четвртог у низу, Светопрохорског монашког сабора. У закључном делу, сестринство је приметило да сабрање представља највећи подвиг данашњице, јер живимо у временима када једни другима окрећемо леђа и истакло да су оваква дешавања изнедрила и плодове на општем плану међусобног повезивања помесних Цркава и монашких заједница.
Опште мишљење свих учесника указује на оправданост и вредност оваквих сабрања, улогу монашког чина у Цркви и позив на умножење ревности у подвигу.
Фото: Милован Стојменовић