17.02.2013.
Крајем 2012. године Задужбина Хиландара је објавила зборник Јована Мајендорфа „Свети Григорије Палама и исихастичка духовност. Књига је објављена у библиотеци Савремено богословље. Зборник је приредио Благоје Пантелић. Више информација можете добити у књижари Задужбине Хиландара, Милована Глишића 1а, тел: 011 3692651 или 3692653. САДРЖАЈ: ПОЗДРАВНО СЛОВО ( Игуман Хиландара Архимандрит Методије) ПРЕДГОВОР (Бл. Пантелић) СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА И ПРАВОСЛАВНА МИСТИКА РЕЧ УЗ СРПСКО ИЗДАЊЕ СТУДИЈЕ СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА И ПРАВОСЛАВНА МИСТИКА ПРОЛОГ: Универзална вредност Исихазма ДУХОВНО ПРЕДАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ МОНАХА Првобитно монаштво Евагрије из Понта и чиста молитва Преп. Макарије Велики и мистика срца Исусова молитва Учење о обожењу Св. Григорија Нисијског и Преп. Максим Исповедник Св. Симеон Нови Богослов Византијски исихазам у тринаестом и четрнаестом столећу СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА БОГОСЛОВ ИСИХАЗМА Расправе са Варлаамом и Акиндином Теологија исихазма Хришћански егзистенцијализам ИСИХАЗАМ ПОСЛЕ ПАЛАМЕ Исихазам на хришћанском Истоку од четрнаестог века до данас Исихастичка традиција у Русији ЗАКЉУЧАК СВЕТА ТРОЈИЦА У ПАЛАМИТСКОМ БОГОСЛОВЉУ УВОД СУШТИНА, ЛИЧНОСТИ И ЕНЕРГИЈЕ КОД СВ. ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ БОГ КАО ТРОЈИЦА ЗАКЉУЧАК ПОБЕДА ИСИХАСТА У ВИЗАНТИЈИ (Идеолошке и политичке последице) 1. КРИЗА ВИЗАНТИЈСКОГ РЕЛИГИОЗНОГ И КУЛТУРНОГ ПОГЛЕДА НА СВЕТ 2. УНИВЕРЗАЛИСТИЧКЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ КОНСТАНТИНОПОЉСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ ДРУШТВО И КУЛТУРА У ЧЕТРНАЕСТОМ ВЕКУ: РЕЛИГИОЗНИ ПРОБЛЕМИ УВОД 1. ПАЛАМИЗАМ И „ХУМАНИЗАМ“ 2. СУСРЕТ СА ЗАПАДОМ 3. УТИЦАЈ У ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ ЗАКЉУЧАК СВЕТА ГОРА У ЧЕТРНАЕСТОМ ВЕКУ: ДУХОВНО И ИНТЕЛЕКТУАЛНО НАСЛЕЂЕ УВОД I. ПАЛАМИНА ПОБЕДА: ЗНАЧАЈ И ПОСЛЕДИЦЕ II. ПАЛАМИТСКА ТЕОЛОГИЈА: ДА ЛИ ЈЕ ОНА ОЗБИЉНА ОПЦИЈА? ЗАКЉУЧАК БЛАГОЈЕ ПАНТЕЛИЋ: МАЈЕНДОРФОВО ИСТРАЖИВАЊЕ ИСИХАСТИЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ (линк) ПРОЛОГ 1. УТИЦАЈИ 2. ИСТОРИЈСКО-БОГОСЛОВСКИ ПРИСТУП 3. АКТУЕЛНОСТ ИСИХАЗМА ЕПИЛОГ ————————————————– ПРЕДГОВОРИсихазам је у свом основном облику био познат и у библијској и у ранохришћанској...
28.12.2011.
Епископ нишки др Јован (Пурић) – Тајна о пресветој Богородици, Манастир Хиландар, 2011, стр. 174. Епископ нишки Јован рођен је 1965. у Мијачима код Ваљева. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. Академске студије је започео на Православном богословском факултету у Београду, а наставио их је и завршио на Духовној академији Руске православнецркве у Петрограду одбранивши научни рад из области византологије на темуИконоборство и иконопоштовање. Након студија једну годину je предавао у Богословији Св. Саве у Београду, а потом је 1992. замонашен у Манастиру Острогу. Од 1992. до 2006. године био је професор Богословије Св.Петра Цетињског, где је предавао православну догматику и црквено појање. Након Цетињске богословије постао је предавач на Академији СПЦ за уметност и конзервацију. Као докторант Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву 2009. одбранио је рад на тему Философија васпитања у делу Св. Јована Златоустог. Након јерођаконског чина рукоположен је, у манастиру Милешеви у чин јеромонаха од стране блаженопочившег патријарха Павла који га је 2004. године и хиротонисао, у Храму Христовог васкрсења у Подгорици, за викара митрополита црногорско-приморског са титулом епископа диоклијског. Уједно је као епископ диоклијски био и игуман Манастира Острога. На редовном Светом архијерејском сабору СПЦ у мају 2011. изабран је за епископa нишког, а у августу је уведен у трон од стране патријарха српског Иринеја. Епископ саратовски и балашовски Венијамин (Милов)рођен је 1887. г. у Оренбургу, у свештеничкој породици. Завршио је богословију у Вјатску као и Духовну академију у Москви. Године 1918. је замонашен а убрзо и произведен у чин архимандрита када је постао и игуман Покровског манастира у Москви. Од 1946. био је сабрат Тројице-Сергијеве лавре и предавач у Московској богословији и Духовној академији. У...
27.12.2011.
Александар Пападијамандис – Божићне приче, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011. стр. 128. (припремила и превела Марина Вељковић) Александар Пападијамандис – Васкршње приче, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011. стр. 190. (припремила и превела Марина Вељковић) Настављајући издавачки план представљања и афирмације хришћанске књижевности засноване на православном искуству и етосу Цркве, који је започет представљањем аутора у библиотеци „Српска мисао“ ( Тадија Костић На туђем послу, Владимир Велмар-Јанковић Играчи на жици), Задужбина Хиландара је објавила две књиге великог грчког приповедача Александра Пападијамандиса – Божићне и Васкршње приче Ове године се навршава 100 година од упокојења овог, како су га савременици а пре свега, књижевни критичари, „светитеља грчке књижевности“. Грчки нобеловац Јоргос Сеферис га је назвао једним од највећих грчких прозаиста. Александар Пападијамандис (1851-1911) је рођен у сиромашној свештеничкој породици на острву Скијатос. Од детињства свом душом пригрлио је истину православне вере и остао до краја веран свом избору, а својим књижевним делом ју је и посведочио. Као дечак често је пратио свога оца свештеника кад је овај одлазио да служи у црквицама ван града за време панађура и разних светковина и празника, помажући му тако што је певао у певници. Одатле потиче његова доживотна љубав према византијском појању, које је неговао исто тако истрајно до краја свога живота као и своју веру, и остао упамћен не само као велики писац него и као непревазиђени појац десне певнице црквице Светог пророка Јелисеја у Атини. Због тешког материјалног стања нередовно се школовао и у једном од тих прекида боравио је на Светој Гори. Светогорски скромни начин живота, вековно присуство Светотројичне благодати духовног опита га је придобило за читав живот, па иако се није...
23.11.2011.
Епископ Атанасије (Јевтић)/Митрополит Дионисије (Псарианос) – Тумачење божанствене литургије, Манастир Хиландар, 2011. стр. 246. Митрополит Дионисије је рођен 1912. г. на егејском острву Андросу, од оца Леонида, свештеника. Завршио је гимназију и школу византијске музике у Атини, замонашио се 1934.г. и као ђакон служио у Атини, где је завршио и теологију, од 1945. служио је као јеромонах, архимандрит – протосинђел у Триполију – Пелопонез. 1949. позван је од Архиепископа Атинског и све Јеладе Спиридона за протосинђела атинског, где је 1952. изабран за епископа, помоћника Архиепископског. Од 1957 – 1997. био је Епархијски Архијереј – Митрополит Сервијски и Козански у Грчкој Македонији. Као викарни епископ при Јеладском Синоду издао је Мали требник са неколико од њега новосастављених чинова Освећења, и приредио је званично издање Архијерејског чиновника. Такође је написао и извесна Житија и Службе нових Светих, и неколико студијских радова из византијске музике, јер је у црквеној музици и појању био изузетно обдарен. Треба истаћи његове Архипастирске беседе, Поуке, Енциклике, упућиване клиру и народу, које је и објављивао у Епархијском часопису Изграђивање. У овом часопису су штампане и ове 52 Беседе – Тумачења СветеЛитургије, које се код нас први пут појављују на српском језику. Упокојио се у Господу 7. децембра 1997. Књигу која је пред нама можемо поделити на три дела. Први део је Увод Св. Јустина Ћелијског који је он написао 1978, у Поговору његовог превода Божанствене Литургије , други део је Поредак божанствене литургије Св. Јована Златоустог уз напомене епископа Атанасија (Јевтића), док трећи део сачињава предговор и 52 писане беседе, митрополита Дионисија, чији је циљ био да, поступно их делећи парохијанима,уведе, приближи и протумачи смисао њиховог заједничког учествовања...
14.01.2011.
Архимандрит Георгије Капсанис – Крст Христов и његов значај у нашем животу; Искуства благодати Божије, Задужбина Светог манастира Хиландара, 2004. 89 стр. Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: „Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: „Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији.“ Онда их је он поново упитао: „Чега се од свега тога највише бојите?“ И одговорили су му: „Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину.“Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст,...
26.09.2009.
Београд – У петак, 25. априла 2009. године, у малој сали Задужбине Илије М. Коларца, у присуству пријатеља и породице почившег ђакона др Милорада Лазића, представљена је његова књига СРПСКА ЕСТЕТИКА АСКЕТИЗМА у издању манастира Хиландара (2008). О књизи су говорили: Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Г. Јован, др Мирко Зуровац, др Александар Петровић и Матеј Арсенијевић. На почетку представљања окупљене је у научни и свештенослужитељски рад ђакона др Милорада Лазића надахнутом беседом увео Преосвећени Епископ бачки Г. др Иринеј. Владика је прво истакао да је почивши ђакон Милорад Лазић био можда најврснији предводник групе младих преобраћеника у хришћанство, из Београда, почетком осамдесетих година XX века. У својој личности спојио је свештеничку службу и научни рад, а у врло шароликом миљеу тадашњег друштва и научног света био је светла личност, али и сјајан истраживач на научном пољу којим се бавио. Ђакон Милорад Лазић се бавио периодом (1375-1489) који је врло значајан за културу српског народа после исихастичкког процвата, који је зауставио схоластички приступ вери на Истоку. Његово дело, круна његовог живота и рада, говори о аутентичности српског исисхастичког монаштва, а посебан допринос овог истраживања јесте доказ да је српска естетика била саствани део византијске естетике у преводном смислу, и треба је анализирати контекстуално, а никако као нешто одвојено и самодовољно. Основна идеја ове естетике јесте да лепо није релативно и пролазно већ да је атрибут Троједног Бога. Управо је то онтолошка естетика, јер је аутентична лепота однос са Троједним Богом у Цркви. У том контексту истиче се личносна красота Господа Исуса Христа у Богооваплоћењу. На крају, Владика бачки Г. др Иринеј истиче да...
