У Светој српској царској лаври Хиландару на Светој Гори Атонској, у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године, избио је пожар великих размера. Пожар је почео нешто након 1 сат по поноћи у једном од димњака северозападног конака који се назива Игуменарија, односно Дохија. Убрзо, пожар се, захвативши суву дрвену кровну конструкцију покривену каменим покривачем, проширио и на целу северну страну манастирског комплекса све до цркве Светих Архангела и пирга Светог Саве.

Пожар у Хиландару је почео из димњака у конаку Игуменарија на западној страни. Попут осталих великих пожара на Светој Гори у којима су, рецимо у 20. веку страдали и Ватопед и Симонопетра, оштећени димњак је узрок пожара. Највећи део манастира лежи на стени, док је југозападни део на наплавини. Услед тога ова страна се слеже и доводи до пукотина од којих су неке видљиве док су неке под 5, 6 слојева малтера. Димњак из кога се ватра проширила на дрвену кровну конструкцију је управо био напукао услед овог слегања.

Монаси су у првом тренутку видели пожар на доњем спрату и ту га угасили. Међутим тињање се наставило и захватило дрвену греду која је водила до крова са друге стране зграде и запалило дрвену кровну конструкцију прекривену каменим покривачем.

Пожар се веома брзо пренео преко целе северне половине манастира, све до параклиса Светог Архангела Михаила и пирга Светог Саве, где се кров завршавао. У првим сатима монаси су покушали да савладају стихију и да у исто време евакуишу најугроженије свештене предмете и драгоцености. У цркви је одслужен и кратак молебан пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице. Ватрогасци су успели да савладају неприступачан светогорски терен и стигну тек ујутру када се ширење пожара зауставило.

Ветар који је допринео ширењу пожара на целу северну половину манастирског комплекса у исто време је спречио да се он пренесе јужно са Игуменарије на трпезарију краља Милутина. На тај начин највредније драгоцености, свештене иконе и рукописно наслеђе остали су сачувани од потпуног уништења.

Хиландарском братству су међу првима у помоћ притекли монаси из светогорских манастира. Већ следећег дана је пристигла и помоћ саме Свештене општине Свете Горе из Кареје, грчке државе, војске али и наших људи и њихових грчких пријатеља из Солуна и околине.